Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 577

Нажалост не само да варошани него и сеоска деца иате од недовољног ваздуха и светлости јер их неразумни или бојажљиви родитељи и сувише дуго држе по затвореним собама, у запари, мраку или у прашњавим школским учионицама. Тако се у хладним зимским данима деца навикну на топлоту и запарност, постану неотпорна према хладноћи а при том непрекидно болују од разних обољења носа, грла, плућа, бледе и слабе. Напротив она која су привикнута на хладноћу, на свежину, која се баве дуго напољу, а при том имају колико-толико добру храну и преноћиште, развијају се много боље, увек су здрава и отпорна према свакој болести. Ово се нарочито уочило при посматрању деце која похађају тако зване школе на ваздуху где свако дете, па и оно које је инфицирано туберкулозом, добије по 1—2 кгр. месечно у тежини а она што су слабуњава без туберкулозне инфекције добију по два и више кгр. за исто време. Осим тога повећа им се обим прсију, пораст у висину бива јачи, деца постану ведра и свежа, крв им се знатно појачава и облик груди, руку и ногу постане нормалан. Немају више угнута прса, опуштена рамена, одваљене плећке и млитаве безмишићне руке и ноге. Наше основне и средње школе још увек се граде у идејама од пре пет и више деценија, када се није знало много за биолошко дејство светлости и сунца. Онда се рачунало да светлости треба да има у учионици за то да деца не напрежу вид и да се школски рад врши без вештачке светлости. Отуда захтев да површина прозора треба да буде равна 1 б површине пода и да се са свих тачака на поду може угледати небо. О ваздуху се мислило само у толико да учионица има довољну запремину. О обнављању ваздуха је вођено по мало рачуна и ништа више. Данас, напротив, зна се да једном организму у добу растења морамо дати максимум светлости, сунца и ваздуха да би постигли максимум физиолошког развића. За то школе треба да буду грађене, не по центрима него по периферији градова, не у ви-

ду старовремских касарни него у систему партерних павиљона, с непосредним излазом у двориште из сваке учионице и са покривеним терасама за одмор при кишном времену. Све учионице треба да имају готово целу јужну страну са покретним стакленим зидом који се само зими затвара остављајући двоја широка врата за непосредан излаз у двориште. Свака учионица треба да има своје двориште и башту од најмање 1000 м. где би се деца не само играла у часовима одмора, него би уједно имала простора за гајење поврћа, воћа и цвећа што би за наставу свакако било од велике користи а још веће за здравље самих ученика. А што је при целом овом питању школских зграда најинтересантније изградња оваквих школа стаје можда само једну трећину оне суме коју иначе за исти број деце стају школске палате касарнског типа које се и дан-дањи подижу у центру вароши. Сматрајући да је питање подизања школа, како основних тако и средњих по већим градовима, једно од најосновнијих и најважнијих по здравствене прилике варошке деце ми желимо овим нашим кратким написом да побудимо на размишљање и дискусију све позване факторе, на првом месту наставнике, школске лекаре, општинске управе и дечје родитеље. Колико су недовољно хигијенске наше школе у Београду доказ је тај што се полудневном наставом поједине учионице искоришћују пре подне за један разред, по подне за други а у вече за трећи тј. за занатске школе. Да при оваквој употреби учионица остаје непроветрена, и зидови и под импрегнишу се разним клицама те се осећа неподношљив задах, то је обична појава. Али да деца и људи у просторијама, у којима се осећа неки задах недовољно дишу, да им се крв недовољно оксидише и услед тога непрекидног недостатка постају бледа, мршава, млитава, кржљава, често обољевају, скрофулозна и туберкулозна. То су факта о којима треба да воде рачуна сви а највише дечји родитељи. А тога ће бити увек докле год се не отступи од касарнског типа школа и не пружи детету максимум сунца, светлости и ваздуха!