Opštinske novine

Др. СтвЈа ста}иК, дечји лекар /"■■■ ..I —" лДа ли је ту6ер1сулоза наследна болест?

У свакодневном животу често пута чујемо и не само у кругу непросвећених и нешколованих људи, него и међу ученим и интелигентним, да је турбекулоза наследна болест, која прелази од родитеља на децу, коју су они створили и родили. Није ретко чути та нетачна убеђења код лајика, која су обично изражена у речима: „па и није чудновато, што су син или кћи г. X. или г-ђе У. туберкулозни, када су им отац или мати били тубекулозни". Они то сматрају као једну непобитну чињеницу директне наследности потомака од болесних родитеља. Али су у самој ствари далеко од истине. То је заблуда само необавештених људи и питање по тој ствари показује на друге путеве, које је медедицинска наука расветлила. Питање наследности туберкулозе без сумње је од велике важности за све нас и поменимо само колико оно узбуђује духове и осећаје младића за женидбу и девојака за удају и њихове родитеље, који сањају о будућем срећном животу своје деце и њиховог здравог потомства. Туберкулоза је са правом од свију названа најраспрострањенијом социјалном болешћу или у ширем смислу болест човечанства, јер јој без мало скоро све људске расе сваке године жртвују хиљадама људи и деце тако, да изгледа, да је њоме данас заражено цело наше човечанство. Она је пружила своје отровне корене V све друштвене слојеве. Не штеди ни сполове ни узрасте човека и немилосрдно га прати од колевке до најдубље старости. У историш туберкулозе догме о њеном наследству доживеле су многе промене и разна убеђења. Још је у најстарија времена праотац медицине Хипократ говорио о наследности туберкулозе и тврдио, да туберкулозно биће рађа туберкулозна бића. Па и много доцније славни Француз Лајенек, када је проучавао туберкулозу и дао њене основе, говорио је, да су деца туберкулозних родитеља чешће туберкулозна него друга деца. Они су у томе подразумевали директну и неминовну на* следност болести. Ово је мишљење дуго преовлађивало све до проналаска француза Вилмена, који је доказао, да је туберкулоза заразна болест, која се преноси као и друге

заразне болести. А њену је узрочну, заразну клицу доцније пронашао Немац Роберт Кох и по њему је названа Кохов бацил. У току деценија чињени су разни покушаји са мање или више среће од стране многобројних научника да се докаже наследност туберкулозе. Изношени су докази о наслеђеној наклоности-предиспозицији за болест, јер су докази о урођеној, конгениталној, зарази и клинички и експериментално недостајали. Извесна стварност била је у неким случајевима изражена само у виду наследности рђавог и слабог терена код потомака туберкулозних родитеља и ништа друго. Оно што се од туберкулозних родитеља може да наследи, то је само терен, састав (конституција) или наклоност (предиспозиција). Сви други докази остају као претпоставке или усамљени примери. Доказано је, и ми то знамо из свакодневног искуства, да туберкулозни родитељи рађа.ју здраву децу која одвојена од њих још првих дана живота по рођењу, развијају се, расту, живе и остану здрава као и друга деца од здравих родитеља, јер далеко од живог огњишта заразе, од своје болесне маже (најчешће) или од болесног оца, од којих ће се, ако остану са њима, сигурно заразити и оболети. Дете се не рађа туберкулозно, али постаје туберкулозно када живи у туберкулозној средини. У практичном погледу питање је такође од важности. Ако дете рођено од туберкулозних родитеља не наслеђује болест, и ако ово дете знамо, онда оно може сигурно да се сачува ако се одмах издвоји. На против, ако је оно наследило болест сво.јих родитеља, спасти га воло је тешко и напори би били узалудни. Пошто те директне наследности у туберкулози нема, онда треба да су за то. хигијенске и превентивне мере и напори за спасавање деце туберкулозних родитеља огромни, учињени на време и једнодушни. И то би био најјачи удар, који би могли да дамо туберкулози одузимајући јој унапред жртве. Али у чистом клиничном смислу постоји извесна истина у погледу наследности, коју