Opštinske novine

Стр. 608

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

то с поља сав излепљен етикетама оних места кроз која је пропутовао! Редак, врло редак случај чине неколицина београдских сликара који су у својим уметничким сликама умели да унесу и нашу етнографију и нашу историју и тиме својим радовима дали свестрану вредност. На првом месту је Љуба Ивановић, Божа Вукановић, а затим неколико млађих као што је М. Петровић и неколико њему равџних. ... • ^ Случај сликара Степана Колесникова врло је изузетан у Београду. Кад сам пре неколико дана посетио његов атеље, застао сам задивљен. Све је било пред мојим ногама у томе симпатичном атеље-у. Све, историја наша, географија, етнографија, музеографија, па чак и фолклор. О нашем пејзажу нећу ни да говорим. Играли су на сунцу, у ваздушном плаветнилу, предамном сељани

Ст. Колеснићов:

Ибан планина

Јужне Србије са као крв црвеним „тромболосима", и стајали крај њих вечито хладни крчази студене воде у чијој глеђи као у огледалу видите парче плавог јелека, комад планине, неколико грана, облак што плави... Свега је тога било тамо; набрајати све, одвело би ме далеко! Ево, дакле, једног сликара за чији рад кад хоћемо да га прикажемо нећемо се морати послужити речником многих београдских критичара са специјализираним и усвојеним изразима: „спрема", „распевао", „гама", „нерв", „пробудио се" итд. Сви ови изрази Колесникову су непотребни; Бог је створио једну марцијалну фигуру, пустио ту фигуру да корача. Стојећи тако у овоме специфично београдском атеље-у, посматрајући око себе изразите радове, многобројне мотиве из околине Београда: зима у кошутњаку, риболов на Сави, бакарне шуме над Авалом, упијајући у себе грандиозан мотив Иван планине тај понос босанског ваздушног плаветнила, грејући се на сунцу Јужне Србије које је тако раскошно обливила мотив Охрида и При-

лепа, у исто време и чудио сам се овоме сликару — Русу, који се је тако брзо аклиматовао нашем поднебљу! — Од када сте ви почели да сликате? —- Још као дете; одговара ми г. Колесников. И настаје једно тихо, у фрагментима испричано, сећање на почетак. Степан Ф. Колесников цртао је још из ранога детињства материјалом који му је био при руци; радио је врло напорно и као самоук и на време свратио на себе пажњу неких истакнутих личности које су склониле њ.еговог оца да га да у стручну уметничку школу. Његов отац је такође био уметниксамоук. Године 1896 Степан Колесников као младић од 16 година ступа у Одеску уметничку школу; за време школовања био је гордост и понос својих професора. Завршио је школу 1903 год. добивши за показани успех диплому I кл. и четири медаље за цртање и живописе. Исте године, по препоруци школског савета, без конкурса, ступа Колесников као студент у Императорску Академију Уметности у Петрограду. — У коме моменту је настало развијање ваших концепција о сликарству? — Тек у атмосфери Академије. Већ у години 1905 успео сам да неке моје слике продру у Руске музеје... И видно дирнут, Колесников се враћа уназад и с одушевљењем говори о својим првим успесима. Године 1906 познати проф. уметник Куинџи основао је уметничко друштво под својим именом с капиталом од 1,500.000 рубаља. Друштво је било под највишом заштитом Цара Николе II. То друштво створено је строгим избором и ушли су најбољи уметници те епохе као: И- Пепин, В. Маковски, И. Чистјаков, В. Мјасоједов, В. Савицки итд. Ст. Колесников, иако још студент, био је једини од млађих изабран за члана друштва. Године 1909 у Минхену, под покровитељством Леополда I и Баварског принца био је организован међународни уметнички конкурс. На овом међународном конкурсу Колесников, иако још студент, узима учешће својом великом сликом „Весна'' (пролеће) и добија златну медаљу. Та се слика сада налази у Руском националном музеју у Петрограду. •*— Много сте путовали изгледа, упитах готово изненада г. Колесникова. — Да, одмах по свршетку Императорске Академије. У то време био сам изабран за члана чувеног париског уметн. друштва „Леонардо да Винчи". И опет надовезан за своју прошлост г. Колесников прича радо о својим подухватима заиста вредносним...