Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ днога Турчина или источњака уопште, могао је констатовати у њој ред и чистоту као и на Западу. Вероватно да се та чистота на Истоку одржава са више труда и утрошка људске енергије; али је то у озај мах споредно. Познато је колико се код Муслимана, честом употребом воде, умивања и прања, пази на чистоту тела и одеће. Зна се да Муслиман не улази у своју богомољу, ни у своју кућу, у обући коју носи на улици. У нашем народу је тако исто. Он је то схватање формулисао и познатом изреком: „Погледај му у обућу, па га пусти у кућу". Да многе наше жене свакодневно троше много снаге ради одржавања домаће чистоте, такође је довољно познато. Кад се ипак, и оправдано, прави крупна разлика између културнога нивоа Истока и Запада, и кад се на Запад указује као на пример коме треба тежити, на који се треба угледати, онда је по среди друга ствар. Истина је да један западњак није чистији нити у погледу културе свога тела и своје личности напреднији од једнога источњака; истина је и то да овај у својој кући и уском кругу свога дворишта одржава исти ред, пријатност и чистоту као и онај први, Али, погледајте једну источњачку варош. Са својим прљавом улицама без канализације, пуним блата или прашине, својим хотелима који одишу задахом непроветрених одаја, сумњиве чистоте и несумњивога легла инсеката; са ресторанима, берберницама, превозним средствима који вам не уливају поверење; пијацама и животним намирницама незаштићеним од мува; јавним местима која личе на вашаре, и општим, пословичким „мурдарлуком" —• та источњачка варош је у страховитоме контрасту према европским градовима увек чистих и опраних улица, са њиховим јавним локалима, где је све удешено не само са хигијенског него и са естетичког гледишта; —• и разлика која се између њих прави постаје очевидна и несумњива. Није никаква случајност да нам све епидемије: колера, тифус, куга и остале, по правилу и редовно, долазе са Истока; јер су тамо објективни услови да се оне јаве и одатле шире. Статистика морталитета од разних епидемија на Истоку даје тако велике и поражавајуће цифре, да би се то у свакој европској држави сматрало за националну несрећу. Дубљи, основнији разлог овој великој разлици у хигијенском и културном стању Истока и Запада треба свакако потражити у људима, њиховој индивидуалној и колективној психологији, и менталитету. Јер ако источњак има исто тако развијено осећање за личну угодност и лепоту живота као и западњак, он свакако нема оно развијено социјално осећање друштвене солидарности и заједничке дужности као просвећени човек

— -- Стр. 725 Запада. Са индивидуалистичким васпитањем и моралом, кастинским уређењем друштва, деспотским режимима у држави, са верским мистицизмом и филозофским детерминизмом, ориенталац је карактеристична супротност демократском и рационалистичком Европљанину. Резултат таквога васпитања, схватања и уређења је извесна равнодушност и апатичност источњака према средини у којој се налази, у којој се он управо, по своме фаталистичком погледу на свет, осећа судбински бачен и непроменљиво за њу везан. Сувише заузет собом, он нема ни воље ни интереса да се бави другима. Већ по учењу своје вере и уређењу свога друштва, он је члан једног специјалног слоја, строго одвојеног од осталих друштвених слојева; и немајући могућности да се попне у виши, он, разуме се, не жели да силази ни у нижи. Свест о заједничким интересима целога друштва је слабо развијена или сасвим угашена. Не интересујући се много ни другим бићима, он се још мање интересује мртвим стварима и јавним објектима своје вароши или села. Најмање га се тиче да ли ће улица у којој живи бити чиста или не; она није његова; — да ли ће саобраћајна средства бити у реду; он и тако нема велике жеље да се креће; —• да ли су хигијенске прилике његовога места повољне; —- оне су онакве какве јесу, и с тим се треба помирити. Такав став, међутим, не само да доводи до стагнације материјалне него и духовне културе, не само опште него и личне. Јер постоји један паралелизам који није тешко запазити, а који треба у овом тренутку подвући и нагласити, с обзиром на тему о којој је поведена реч. Култура је социјалан појам. Културан живот се јавља тек код човека у друштву. И не само то. У колико је једно друштво веће, у толико потреба за културним животом расте и појачава се. Још тачније и одређеније: у колико је друштво веће, а простор на коме се оно креће мањи, у толико је тежња за културним животом живља, а његов напредак нужнији и могућнији. Виши културни живот је у ствари везан за велике агломерације становништва, за велике градове, који су истовремено центри привредног, трговачког, политичког живота једне земље и народа, и центри културе. Првобитно та чежња за културним животом у друштву је последица инстиктивног нагона за утакмицом међу људима; доцније, увиђањем заједничких интереса, јављају се заједнички напори да се тај циљ у општем интересу постигне. У колико је већа заједница која има пред очима тај заједнички циљ, у толико су и средства за његово остварење већа и богатија. Разумљиво је дакле да су велики градови, као велике друштвене заједнице, велике општине, нај-