Opštinske novine

Стр. 726

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

даље отишле у том правцу, и што су својим многобројним културним тековинама: високим школама, библиотекама, музејима, уметничким, галеријама, позориштима, изложбама, магацинима, ревијама, филмовима, јавним предавањима, развијеном информативном службом, новинама и радио-станицама, постали центри научнога, уметничкога и.уопште културног живота. Као такви, они постају неопходна потреба не само својих грађана, него и свакога члана једне нације, или човека који ради на свим културном усавршавању. Али упоредо са развијањем културног живота у великим центрима и градовима иде и потреба развијенијег, интензивнијег рада на одржавању хигијенских прилика, у првом реду чистоте, као предуслова за чување здравља једнога друштва, без кога је немогућ не само културни него и ма какав напредак једне заједнице. Природно је и разумљиво, да је стварање и одржавање хигијенских услова живота у толико императивније и неопходније у колико је агломерирање становништва веће, у колико је насељеност гушћа, у колико, просто речено, на мањем простору живи већи број људи. Кад становништво великих градова са милионима људи који живе на неколико десетина квадр. километара, не би било свесно те потребе, и кад заједничким улогом енергије, воље и материјалних средстава не би радило да ту потребу задовољи, велики градови не би били центри лепшег, пунијег и културнијег живота, којима се тежи, него центри заразе у којима би се њихово становништво гушило и из којих би бежало безобзирце. Та истина се код културних народа увек увиђала, и зато су стари велики градови, центри класичне културе: Вавилон, Рим, Атина били истовремено расадници културе и примери чистоте, уређености и напретка јавне хигијене. Отуда су они остали познати но својим купатилима, вртовима, шеталиштима, терасама, поплочаним улицама, аквадуцима исто као и по својим олимпијадама, позориштима, својој науци, уметности и филозофији. Отуда се и у модерном добу јавна хигијена, уткана као потка у културни живот једне средине, са диференцијацијом културног живота, и сама почела диференцирати и обделавати као хигијена школска, административна, церебрална, морална или хигијена душе и т. д. Београд, налазећи се на капији Истока и Запада, са својом бурном политичком прошлошћу, имао је увек у овом погледу своје велике дужности и замашне напоре. Проводећи, по историјској судбини, кроз четири века, и готово перманентно, под суровим режимом освајача и наметнутим утицајем Истока, он је још пре сто година био једна запуштена, прљава, мала и непримамљива ориед?'

талска паланка, слабо насељена, о којој као да нико није водио рачуна. Сви писани споменици из тога доба, белешке Ота Пирха, Алфонса Ламартина, званични документи пограничних аустријских власти, и томе слично, представљају Београд као место жалосних или очајних хигијенских прилика, примерно по својој нечистоти, и далеко од свакога културнога живота. Ко погледа цртеж Е. Браумана из тога времена, који се чува у Народном Музеју, тај у слици Дорћола види једну гомилу чатрља и рушевина, улице по којима труле лешеви животиња, нешто слично вароши коју је истовремено порушило бомбардовање и поморила куга. Тек са постепеним ослобођавањем од Турака, Београд се постепено почео уређивати, почео добијати изглед културнога места и основне услове за културан живот. Али, још пре шездесет година, када се подизало Београдско Народно Позориште, чули су се протести зашто се позориште подиже на „крају вароши". Још пре четрдесет година данашња престоница Југославије није имала ни водовода, ни електричног осветљења, ни трамваја. Вода за пиће захватана је на јавним чесмама на којима су дуги редови жена, слугу, деце, с крчазима и кантама или „тестијама" у руци чекали на ред. Савску или дунавску воду у бурадима т. зв. „сакама", на четири точка, која је вукао какав бедни коњчић, разносиле су по вароши и продавале „сакаџије" за прање рубља и евентуално купање. Чувен са своје рђаве калдрме, ноћу осветљаван петролејским лампицама које су чкиљиле и на педесет корака личиле на удаљене звезде, Београд се тада тек почео будити за лепши и културнији живот. Данашња престоница наше земље толико Је напредовала у општем погледу, у хигијенском и естетском уређењу и развитку културнога живота, да се ни Београд од пре десет година, после светскога рата и жртава које је у том бурном времену поднео, не може са данашњим стањем нашега града упоређивати. Али сви рђави трагови прошлости не бришу се за тако кратко време. Имајући пред очима високе задатке здравственога и културнога напретка Београда, грађани престонице морају имати сталну тежњу и чврсту вољу да центар нашега народа и наше земље подигну у погледу чистоте, здравља, лепоте и кулутрнога живота на онај степен који Београд по својој прошлости, својим жртвама и својој улози потпуно заслужује. Сваки грађанин, старајући се о чистоти свога дома и свога имања, ради за своје лично добро; али самим тим и за опште добро свога града, за општу кућу, у којој треба да проводи задовољнији, лепши, напреднији, дакле културнији живот.