Opštinske novine

Прилози за историЈу Београда:

Мнхаило С. Петровић, новинар

КаКо је постао Београд?

Наставак —

Као што смо видели, култура бронзано\а доба, према наласцима г. Д-р Васића, трајала је у околини Београда отприликс до једанаестог века пре Христа. Ускоро затим почиње ново доба окарактерисано употребом гвожђа, које је без сваке сумње донело собом п много других културних тековина. Упоређујући културне појаве гвозденога доба у нашем крају, са аналогним појавама у Егеји, г. М. Васић је наше гвоздено доба назвао још и микенско-помикенским, јер одговара познатој микенској култури на југоистоку, као што је раније бронзано доба одговарало егејском периоду прелаза из бронзаног доба у микенско доба. 1 ) Према свима знацима између бронзаног и гвозденог доба културни живот око Београда није се прекидао. Из гвозденога доба у најближој околини Београда сачувана су нам два насеља, једно источно од вароши крај Дунава, у селу Вишњици, а друго западно у самом атару београдском, у Макишу, на локалитету Јарац. Насеље у Вишњици припада нарочитом типу преисториских насеља, каквих је више нађено низ Дунав, чак до Видина, а на северозападу, дуж Дунава и његових притока до Пеште. На западу култура тога доба пружала се до Љубљане и Сарајева, поред долина Савиних притока. 2 ) Трајање микенско-помикенског периода у нашој области, по мишљењу професора Васића, протеже се, отприлике, од 800 године пре Христа, па до Христовог рођења. А може се поделити у два неједнака дела, чију границу обележава појава Келта. Први старији одељак, трајао је од 800 године пре Христа па до 300 године пре Христа, а други млађи од 300 године до Христовог рођења. Благодарећи студијама г. М. Васића, ми сад већ доста знамо о томе, како су у гвоздено доба живели и како су изгледали становници Макиша, Вишњице, Великог села,

•) М. Васић, Жуто брдо, Старинар 1919—1911. " 2 ) М. Васић, у књижици Сингудунум од Виловског.

Рипња и многих других места у београдској околини. И они су, као и њихови претходници, а можда и претци из бронзаног доба, познавали Авалске руднике и богато их искоришћавали. Становали су у зградама од плетара и лепа, ко.је су понекипут шарали црвеном бојом. Много су полагали на украшавање тела металним накитом. Мада су познавали метална оруђа, још су се служили старим каменим оруђем, ко.је им је најчешће било од кремена. Имали су наките и од драгоцених метала и то, изгледа врло богате. У почетку су се најчешће китили огрлицама, украшеним појасима, минђушама и нарочитом врстом накита, који је ношен преко рамена, а касније су ушли у употребу и други разноврсни облици украса. Мртваци су у то време спаљивани и приликом спаљивања лешева, приређиване су богате даће. Изгледа да је после тих даћа посуђе, које се при њима употребљавало, сахрањивано заједно са пепелом покојника, а вероватно и са остатцима његовога оружја, одела и осталих ствари. Како су се ти давни становници београдске околине одевали, тешко је рећи, али посматрањем статуета, које су нађене и на којима су извесно претстављани облици одела из природе, изгледа да су жене носиле дуге сукње, прегаче спреда и позади и нарочите токе, које су им покривале дојке. Те токе имале су специјалан облик, налик на две купе, справљене од металне жице, савијене у спиралу, са троугластим рецкама на периферији. Како су се људи одевали, према археолошким наласцима не може се готово ништа закључити, али о томе, како ћемо касније видети, има извесних историских помена код Грка. Мада су се ондашњи становници београдске околине много гиздали и мада им је, бесумње, материјална култура била на при-