Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ СЛУЖБЕНИ ОРГАН ОПШТИНЕ ГРАДА БЕОГРАДА

Излази дбапут месечно

Београд, 1. а6п?ст 1931.

Годииа ХУХ — Број 15

Годишња прегплата 150. — дин. На пола године . . 80. — дин. Претплату слати на чекоб. рачун бр. 54.300 Поштан. Штед. Београд

V р е д н и ћ: Слободан Ж. Видакобић референт за штампу О. Г. Б.

Уредништбо и администрација: улица Краља Петра број 26 /III Телефон 63-27

СлободанЖ. Нидакоаић Наши социјални проблеми I. Питање деч)с заштите

Социјално-комунална политика пре Светског рата била је нека врста либералног луксуза. Њоме се у највише случајева парадирало стварањем изборних крилатица и парола, не улазећи у дубоке животне проблеме, за чије се остварење имају да жртвују и људи и групе. Тек после великог рата, када су код милиона људи пале старе предрасуде, и када су многе социјалне јереси признате чак и од папских кардипала, социјално-комунална политика постала је у целом свету центар интересовања и државе, и одговорних влада, и самоуправних власти, специјално градских. Оно што се некада у социјалној акцији сматрало као идејни бунт, то данас проповедају сви из реда: од конзервативног Чемберлена до либералног Масарика, од бечких клерикалаца до посибилиста из групе Вандервелда. Данас социјално-комунална политика није више политичка ноблеса, него основна државничка мудрост раг ехсеНепсе. Нема поља државног конструктивног рада, на коме није она постала неопходна. Некада, пре њене пуне победе у Европи и Америци, ресор министра финансија могао је да добије само реномирани финансијер, ресор вера — теолог; ресор војске — официр; ресор пољопривреде — пољопривредни ауторитет. Данас је све то пало. Присталицама интегралне социјалне политике није гребало ни много труда, ни много борбе да покажу, да се финансије једне државе не састоје у банкарској науци, у познавању валутних и девизних питања, него у дубоком социјалном и дијалектичком схватаЊ У Друштвених односа и његових потреба и V изналажењу најправичнијих и најпродуктивнијих прихода и расхода државнога буџета. За сва уска стручна питања долазе данас

државни секретари; а програмски део владине политике узимају преимућствено социолози и политичари. Од те победе своје — социологија је истакнута на суверену висину, а њен примењени део — социјална политика постала је апокалипсис државничке мудрости. Ово напредно схватање социјалне политике, које је обухватило све државе и све континенте, прешло је и наше етнографске границе и почело да налази живог одјека и међу Југословенима! Дубоки потреси у економском животу свих народа после рата, имали су снажан и болни одјек на свима пољима привредног и духовног рада. Напреднији део Европе једно време уљуљкивао се надом да ће социјалистички кабинети у разним државама северозанздне Европе пружити разочараном човечанству брз и сигуран лек. Сада је и та илузија пала, и у њу више не верују ни сами соцнјалистички лидери. Њихове владе у Енглеској, Белгији, Шведској итд. долазиле су на власт и државну и комуналну, и одлазиле су са ње не доносећи очекивано спасење! Дошло се до нонсанса: да социјалистичке владе нису водиле ни вешто, ни доследно социјалну политику, коју су некада први научно обрадили њихови претци у Ерфурту. Незапосленост, индустријска стагнација, пољопривредна криза, валутни поремећаји, светска привредна депресија све јаче и све више влада целим светом. Најзад се по.јавило једно схватање, можда једино правилно баш зато шго је неизбежно. Европска привреда је једно живо биће. Поједини су му делови здрави, напредују, преливају се бујношћу и снагом; али му нервни систем нагриза некакав црв, те му се често пута тело грчи у болним конвулзијама. Зато