Opštinske novine

Стр. 1252

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

лизовану млаћеницу. За техничку опрему њену, главна заслуга припада нашем сараднику г-ђи Вишњи Минић. Они који би желели да знају нешто више о млаћениди, нека потраже у „Београдским Општинским Новинама", наш чланак специјално о њој. Жалосно је само да и данас има у Београду лекара, који својим болесницима преписују стране конзервиране млаћенице: Еледон и др., и на тај начин помажу страначку млечну индустрију; а занемарују нашу прво-

:ЛШШ I;:^

Но&а зграда зађода и Диспансера класну млаћеницу свакодневно свеже прављену, увек контролисану на садржај киселине и масти и т- д. На томе се нисмо зауставили. Готове су пробе, и први покушаји су испали одлично за: сурутку, беланчевинасто млеко и др. лековита млека. Чекамо само на прелаз у нову зграду и на неопходно повећање особља. Најзад, покушали смо да створимо зрачено млеко: млеко стерилизовано и презрачено ултра-љубичастим зрацима кварц-лампе. И за њега, то идеално млеко, очекујемо само апарате. Нужно је да овде поменем још нешто. За ових 26 година како постоји Завод, зими и лети, дању и ноћу, незнајући шта је празник и одмор, г. Минић руковаоц Завода и његова госпођа стално су на послу, у пари, на влажном бетону, у собама без сунца! Они су добровољни робијаши. Захваљујући само њима

Завод се одржао на лекарској висини и онда, кад није било лекара- Ово се мора подвући и истаћи као пример. Главна наша брига у Диспансеру, поред саветодавног рада у Заводу — била је да одвојимо Саветовалиште (здраву одојчад) од Диспансера (болесну одојчад). У овој старој згради то нам до сад није било могуће спровести. Помагали смо се на разне начине, али нисмо потпуно успели. У новој згради, модерној то нужно одвајање биће сасвим строго спроведено. Осим тога један од проблема који нас је нарочито привлачио, својим страхотама и жртвама, својом непознатошћу, једном чудном равнодушношћу родитеља према њему једино из неверице, јесте туберкулоза одојчета. Наша тежња била је тројака: прво, сгатистичка, видети колико имамо туберкулозне одојчади, што значи свој деци која дођу у Диспансер или Саветовалиште направити туберкулинску пробу. Друго, клиничка, издвојити туберкулозну одојчад и лечити их. И најзад најважније, пронаћи извор туберкулозне заразе, издвојити га, упутити га на лечење, спречити нове насреће. Све је то захтевало много стрпљења и мука, труда и разочарења- Требало је научити мајке да туберкулинска проба на кожи не значи никакву опасност за дете. Свет не верује да одојче може бити туберкулозно, имати туберкулозу плућа. Морали смо поучавати, објашњавати, бити грђени, остављани, исмевани, па да нам се једног дана опет врате натраг те исте мајке, несрећне кад је све изгубљено за дете које је пробало све лекове и лекаре; прве, који не шкоде туберкулози, други, који не верују у туберкулозу одојчета! За ових 5 година рада, ми смо пратили, 150 пронађене туберкулозне одојчади. О резултатима и појединим случајевима нашег рада говорио сам: у Српском Лекарском Друштву, Педијатријској Секцији Српског Лекарског Друштва, Физиолошком Друштву, на Свесловенском Лекарском Конгресу у Сплиту. Од 100 одојчади у Београду 12—20% инфицирано је изразито туберкулозом; а у првој години живота туберкулозна инфекција значи активну туберкулозу и велику опасност. На селу су прилике сличне а биће ускоро још горе ако му се не помогне. Хитно не помогне. Ми још нисмо успели да баш код сваког одојчета, направимо туберкулинску пробу и што је још важније — да наше сестре, кад мајке не дођу, оду у кућу и погледају каква је туберкулинска реакција. 1930 год., која нам је до данашње најпотпунија, то најбоље показује: