Opštinske novine

ОПШТИНСкЕ НОВИНЕ

Стр. 1237

Зато је борба противу вештачке скупоће живота, борба за боље услове рада, за хигијенске стаиове и радионице, за бољу награду економски слабијим друштвеним редовима, за асанацију градова и села, једном речју за бољи и виши стандард живота — социјално напредна, а не социјално реакционарна . . . И данас се код нас одржава једна тешка заблуда о елити београдског становништва! Допуштамо да је оно у истини елитно али само духовно. Економски мало је који град у Југославији сиромашнији од Београда. Познат је факат да је мало градова у свету у коме су грађани у погледу социјалног морала укупно узевши узвишенији од њега. Али његов економски стандард је врло низак. Београд има око 30.000 радника, уписаних у болеснички уред; ако се узме да их има још најмање 15.000 непријављених — онда има само мануелних радника око 45-000. Занатлија, чиновника и уопште економски ситног човека има око тридесет пет хиљада. То значи укупно 80.000. Како је две трећине од овога броја једини хранилац породице, излази да је од близу 60.000 београдских породица нешто више од 50.000 њих или око 220.000 становника економски слабо, који и ако у целини не траже социјалну потпору, траже комуналну апровизациону заштиту! Један одрастао београдски грађанин који се креће и ради, стар од 20 до 45 година а у том је периоду привредна продуктивност најјача —■ потребује за одржавање свога живота просечно по 4200 калорија дневно и 95 грама беланчевине. Не буде ли тај дневни утрошак редовно надокнађивао рационалном и довољном храном, него буде трошио своје органске резерве као камила у пустињи, он ће почети хронично да опада, слаби, и да се дегенерише! То се у социологији зове хронична глад, која је много опаснија од акутне глади, јер акутна глад одмах изазива општи аларм, релативно је ретка, по размерама уска, и по резултатима никад не излази из оквира индивидуалног страдања. Једино већа ендемична гладовања бесне у Кини, неким руским покрајинама и једном делу Индије. То је отуда што су се у тим крајевима света нагомилали огромни милиони људи, а комуникације су недовољно развијене. И прва неродна година —■ а на целом огромном пространству тих крајева она је ваздан неродна —■ и глад је ту, мања или јача провинцијска глад .. . Али хронично гладовање широких народних маса не изазива ни побуну савести, ни аларм духова. Она се не види, не бије у очи, али зато из године у годину дегенерише народ, убија његову духовну и физичку снагу и ствара терен за све врсте оболења и личних и социјалних област). Било у години 1921 1922 1923 1924 1925

Бацимо само један поглед на статистику последњих година о регрутима, па ћемо се уверити како она полако и подмукло врши свој разорни утицај (н-а пр. IV армијска је регрута: способних 67.11% 59.38% 58.20% 58.04 % 55.06% итд. Проценат неспособних не само да је претерано велики него и расте из године у годину. Поред других социјалних узрока храна игра пресудну улогу у овом дегенерисању широких маса. Просечна дневна храна за попуну оних 4200 калорија и 92 гр- беланчевине износи по физиолошкој науци: 150 грама масти 800 грама хлеба 450 грама поврћа 50 грама шећера 250 грама меса 300 грама воћа. Вредност ове дневне хране према садашњим ценама износи најмање 16.— динара;. Кад се има на уму да Београд има око 50.000 породица економски слабих, значи да за сваку такву породицу (а оне претстављају гро Београда) треба дневно пет пута по 16 динара, јер се има рачунати просечно по пет чланова на породицу, што би изнело само за исхрану породице 2400 дин. Кад се уз ту суму дода стан у 400 дин., дрва у 300 дин., одело обућа, рубље за целу породицу 300 дин., излази да једна економски слаба породица мора да утроши око 3300 дин. за своје месечно издржавање. Ту нису урачунати издаци на болест, на дуван, на пиће, на трамвај, књиге, на ђаке и друге трошкове. Кад би се и то узело у обзир онда би цифра месечних издатака прешла 4000 динара. Међутим Београд по прорачунима најкомпетентнијих економских ауторитета има: око 4800 породица са просечним приходом испод 1000 дин.*) око 24000 породица са просечним приходом од 1500—1800 дин. око 19200 породица са просечним приходом од 1800—2500 дин. око 12000 породица са просечним приходом од 2500—3500 дин. и остатак у 5—6000 породица или остатак од 30000 душа са преко 4000 дин. То значи да скоро 40.000 београдских породица или око 180.000 становника имају

*) Просечна надница обичног радннка, каквих Београд има 56.000, износила је 1930 гоц. 23 50 дин. према службеним статпстикама.