Opštinske novine

Дим. Д. Живаљевић, одборник Општине града Београда

ЗаБсон о Београдсћој општини

Велики и нагли развитак Београда, који је данас престоница једне државо од 14 милиона становника, поставља нове потребе и нове проблеме у комуналној политици. Осим тога комунални проблеми, који се почетком овога столећа све више и више појављују и развијају, захтевају неминовно потребу доношења нових закона, који би регулисали комунално законодавство. Закон о општинама од 5 јуна 1903 г. са свима изменама и допунама, данас је застарео и несавршен. Комунални живот се развијао много бржим темпом, но што је то чинио законодавац, те и поред свих измена и допуна, које су вршене у закону о општинама, он је ипак непотпун. Поред тога комунално законодавство још није уједначено у целој земљи, те се и због тога разлога намеће потреба за доношењем новога комуналног законодавства, како 6и се регулисала сва неједнака поступања, која долазе услед разноврсног општинског законодавства. Проблеми, који се постављају данашњој модерно.ј комуналној политици, не могу се увек решити у оквиру скорашњег законодавства, већ се то решава путем статута и правилника, који немају ауторитет закона. Ради тога доношење новога општинског законодавства, намеће се као неминовна потреба. Приликом доношења закона потребно је водити рачуна о општинама великих градои 1 , који захтевају специјалне прописе, јер су њихови интереси потпуно друкчији од интереса сеоских или малоградских општина. Истина, све се то може решити у оквиру једнога закона, али ми сматрамо, да је за Београдску општину потребно донети један посеб ан закон, који би регулисао само питање Београдске општине. Разлога за ово има довољно. Ма да постоје опшги заједнички интереси свих општина, ипак Општина града Београда, као престоничка општина има своје ггосебне интересе и посебне задатке. Она као престоница Краљевине Југославије има да буде један репрезентативан град као што су и све остале престонице на свету. Престоница за један град претставља несумњиво

почаст целе државе, која се томе граду указује. Али с друге стране, тај факт, што је један град престоница, повлачи на себе и мно! е материјалне обавезе дотичне општине. Читав низ установа, она је дужна да издржава, а један велики део тих установа, че лолази као резулгат потреба града као таквог, већ једино као резултат особеног положаја града, што је у њему престоница. Корист од тих установа ужива цела земља, али материјални издаци падају само и једино на терет грађанства престонице. Поред тога репрезентативна страна уређења самога града као престонице, такође захтева издатке, који можда не би били потребни граду као таквоме. У подизању централних установа скоро увек учествује и престоничка општина, која учествује било материјалном помоћу, што је истина ређе, било уступањем својих скупих земљишта, што је најчешћи случај. Дочеци страних високодостојника, конгреси међународних и професионадних организација помагање централних хуманих друштава, за пргстоничку општину претстављају издатке не мале, а који долазе само услед тога специјалног положаја престоничке општине. Сви ти издатци, који долазе услед тога положаја, по закону о општинама од 5 јула К:03 г. падају искључиво на терет престоничке општине. У доба, када је овај закон прављен. ти издатци нису претстављали неки велики терет за престоничку општину, и ако за то није имала никаквих специјалних додатака. Једна једина одредба, истина не у закону о општинама, постојала је пре рата за престоничку општину. Стојећи на гледишту , да је потребно у престоници повећчти грађевинску делатност, донет је пре рата у Народној Скупштини закон о ослобођењу нових зграда од порезе у Београду. Овај закон потпуно на своме месту, јер је у интересу целе државе, да се престоница што више развије, у своје време наишао је на велику опозицију сељачких посланика. Данас, проблем престоничке општине појављу.је се као сложенији, него што је био нре рата. На страну питање поправке ратом