Opštinske novine

Прилози за историју Београда:

Пг. МариЈа ИлиК-Агапоп, референт-библиотекар О.Г.Б.

Белићи јунаци при ослобођенву Београда пре 125 година

У старој Атини, за време пелопонеских ратова, био је заведен обичај, да се над гробом изгинулих јунака, које су о државном трошку с великим почастима сахрањивали у најлепшем делу градске околине, држе говори о њиховом јунаштву и заслугама пред лицем отаџбине, а нарочито: за добро и напредак града Атине. Као говорнике народ је одређивао најугледније, најзаслужније и најпаметније своје грађане. Први говор одржао је познати говорник и вођа народни Периклес. Овај говор класичан и по дубини изражених мисли и по својој општој лепоти, остао је за сва времена сачуван у историји савременог грчког историка Тукидидеса. Истичући опште грађанске врлине Атињана, Периклес је у свом говору нарочито изнео: које су тежње, државне максиме и личне особине довеле атенску државу до њезине величине. Износећи све то, он је тим на најдостојнији начин истакао и све заслуге жртава над чијим је гробом држао говор. Јунаштво је легендаран појам. Оно нас увек веже за старину. Сви јунаци света сачињавају једну целину, они су, како вели Карлајл: „светлост, која осветљава мрак света". Евоцирајући успомену на .јунаке и ослободиоце Београда, који су се за њ б орили и дали свој живот 30 новембра 1806 године, од кога се датума 13 децембра по новом стилу навршава равно 125 година, није могуће не сетити се свих великих јунака уопште и оног есенцијалног и најлепшег што је досад о њима речено. Јунаштво је врлина, која никад никога није могла оставити хладним. Оно је задахнуло најлепше уметничке творевине појединих народа, створило дивне народне епосе, предања, легенде до најновијих уметничких стварања на пољу књижевности, сликарства и скулптуре. По својој унутрашњој снази остаће вечно велико и узвишено не губећи никад ни у једној средини на својој привлачној моћи. Ако поставимо питање: које су тежње, државне максиме и личне особине створиле

нашу данашњу велику државу, онда ће нам ликови наших великих јунака из доба гигантске борбе за ослобођење Београда од Турака постати још јаснији, још милији и ближи, јер су они у себи у потенцираној мери носили оно, што је сваки грађанин носио у својој души, што је била заветна жеља читавог једног народа, кога су свагде везале исте жеље и исте традиције. Наш недавно умрли историк Живан Живановић истицао је у својим делима потребу обраде наше историје XIX века као засебне целине. И доиста, као краљ, који се после неког сна пробудио као просјак, тако се и наш народ, после своје велике славе и величине у средњем веку, у прелазу у нови век наједампут нашао у приликама, које нису одговарале ни његовим културним, ни његовим моралним, ни интелектуалним особинама, које су га осиромашивале и убијале до изнемоглости. Нашао се у турском ропству, које је у његовом животу сачињавало посебну етапу, као што је посебну етапу сачињавало и доба његове борбе за повратак изгубљених права и слободе. Доба славе и величине, доба ропства, доба васкреса три су периода наше историје, која су повезана у првом реду тиме, што је краљ-просјак остао увек краљ, што: витештво, племенитост и величину није сатрла ни најтежа патња, што су све те врлине саме из себе васкресле чим је за то дошло време. Но, и ако је веза између етапа наше историје конкретна, и ако се она јасно да доказати на сачуваним народним особинама, ипак XIX век, према целој дотадањој историји, стоји као засебна целина и тражи посебан студиј, посебно удубљивање и анализирање, јер док је све што је било раније, остало у далекој прошлости, дотле је овај век живи део нас самих, нашег данашњег народног организма, свега што јесте и што постоји. Проучити и дати верну слику овог века, нашег културног и социјалног стварања и развијања, значи одредити нашу главну државну компоненту и олакшати даљи рад и даље стварање на чистим и јасним основица-