Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИКЕ

Стр. 1579

ма, што га је створио деветнаести век у Србији. Београд је у својој историји релативно кратко време био у склопу наше старе државе, али његов положај на земљишту, које је природно сачињавало њен саставни део, велики број нашег становништва у њему из свих наших националних крајева, ипак су му увек давали југославенски карактер и морали довести до његовог природног опредељења. У доба кад су Турци 1456 године први пут напали на Београд, он се налази у Мађарским рукама. Не само Београд, већ и Будимпешта и Беч од овог доба, постају циљ великих турских освајача. Историја ових градова, постаје историја очајне борбе хришћанства против иелама, запада против истока. Визије што их стварају поједини историјски факти овог доба, наводе тешки осећај страха. Страха не за личну сигурност појединаца, већ за све оно духовно и материјално богатство, које је хил,адама генерација било у њима створено. Београд је пао 1521 године. Подлегао је после страшних, дугих и очајиих борби пред силом, која је била на врхунцу своје моћи, којој је оваква једна победа била услов за остварење свих даљих тежњи. Своје господсгво над Београдом после првог освојења вршили су Турци несметано све до 1688 године, која преставља почетну годину у низу оних крвавих борби, које се од тога доба воде за превласт над Београдом све до 1791 године с наизменичном срећом између Турака и Немаца. У свима овим борбама, и с једне и с друге стране, истакао се читав низ великих имена, великих јунака: Хуњади, Сулејман Величанствени, Ћиприлић везир, курфирст Максимилијан Емануел, Евгеније Савојски, Лаудон, који сваки за себе у истирији престављају једну етапу. Али ма колико да је било велико лично јунаштво сваког од ових појединих војсковођа и заповедника, ипак је у победама, уз њихове личне способности, војнички таленат, био одлучан фактор и количина одлично организоване војске с којом су располагали, као и огромни број људских жртава, које су сваки пут пале под рушевинама Београда, ког освајачи нису штедели, као што нису штедели ни људе с којим су располагали. Зато и јест овај период из живота Београда, можда више него икоји ранији, период његових сталних метаморфоза, које ниште и руше све осим брега на коме се он налазио, река Дунава и Саве, јединих вечних и постојаних пратиоца у његовом животу. Освојење Београда под Карађорђем 1806 године заузима сасвим посебно место у његовој историји не само по начину и брзини, којом је ово освојење извршено, не само по огромном значају за његов и наш општи даљи национални живот и развој, већ нарочито

обзиром на оне наше главне јунаке, који су га после толико дугог низа робовања коначно ослободили. Сваки од ових јунака преставља један у вишој степени занимљив и интересантан проблем, који тражи не само уношење у општи дух епохе, у наше тадашње опште прилике, општи национални живот и тежње, већ и у њихову индивидуалну психологију, у оне чисто мистичне побуде, које су деловале, да се поједини учесник придружи борби. Они су толико лични, да их не можемо упоредити с ниједном личности из наше дотадашње

Васа Чарапић

историје, ни историје других народа. То су били људи, које је створила мучна, дуга епоха наше народне историје. Они нису били слични ни средњовековним ритерима, који престављају једну високу еволуцију старог војничког сталежа, нису били ни чисти сељачки вођи и ратници, каквих има цео низ у историји разних народа. Они се издвајају над свим тим и преносе нас у нешто сасвим легендарно, у почетак стварања људске историје, у доба митских јунака, где је неизвесно, где почиње историја, а где свршава надземаљско, елеменат, који је морао бити унет, да се објасне извесне особине, које се иначе тешко појимају. Они су прекинули дотадашњи ланац јунака, које је познавала историја Београда и дала нови тип, који нема ништа