Opštinske novine

ОГТШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 1589

нормално и нездраво већ у зачетку усађује свој визум пропасги. Дан турске пропасти морао је доћи, као што је дошао и дан пропасти једне друге државе, која као ни Турска није могла, нити знала, нити хтела да схвати потребе нашег народа у оним деловима наше државе, где се он од давнина налазио, или где је бежећи са својим народним светињама, тражио склоништа пред турским злочином. У шумадијском селу Орашцу, недалеко од Аранђеловца, 8 новембра 1803, под прет-

Г. инж. Милан Нешић, претседниђ Општине београдске

њом најтеже казне за издајнике, донели су тадашњи прваци ^рпског народа одлуку о ослобођењу. Започетч је гигантска борба у којој се од самог почетка као централна личност истиче славнога помена Велики Вођа Карађорђе. Везани својом светом заклетвом, устаници су пошли у народ, бодрећи га и будећи наду на ослобођење. Турски је зулум био на врхунцу; 1801 био је уморен Хаџи Мустафа (београдски паша од 1793) велики поборник турског реформистичког покрета и доказани заштитник потаченог народа и његових права; у Београду и у земљи завладале су злогласне дахије: Фочић-Мехмед ага, Аганлијабарјактар, Кучук Алија и Мула Јузуф у чијим се злочиначким главама родио онај паклени план, да се на препад посеку сви знаменити

Срби: кнезови, свештеници, учитељи и сви мушкарци старији од 15 година. И то се догађало у свитање XIX века, у доба: ренесансе, хуманизма, слободоумних идеја за које је Француска пролила толику крв! Па ипак је цео свет, и ако обавештен о свему, остао пасиван и нем на све српске молбе. Требало је, да се сам српски народ спасе својим сопственим силама; требало је, да се у његовој средини нађу људи гвоздене грађе и срца. Е, такви су људи и били оне српске усташе, који 14 фебруара 1804 у присуству многобројног народа, одржаше своју прву Народну скупштину на којој би потврђено решење о устанку против Турака и на којој Карађорђа изабраше за „Верховног Вожда". Као једну од главних тачака на своме програму, усташе су тада биле поставиле заузеће и ослобођење свог Београда, главе пашалука и тадашњег главног центра за снабдевање турске војске оружјем и џебаном. Познато је, какве су огромне своте потрошили Аустријанци за утврђење Београда за време своје владавине од 1717 до 1740. На учвршћењу Београдске Тврђаве ;> вароши радио је цео низ година тада најпознатији војни архитекта Доксат фон Морез који је касније у њој и умро. Варош је била сва опасана дубоким ровом и бедемима кроз које се као у најутврђенији град улазило само кроз тешке камене капије. И ако су ти бедеми у доба устанка били знатно измењени, ипак су они претстављали огромну препону, коју је требало савладати. Требало је пронаћи места, где су бедеми најслабији, требало је провалити кроз тешке забрављене и турском стражом чуване капије... У Карађорђевој војсци били су окупљени најхрабрији људи. Велика идеја „За крст часни и слободу златну" деловала је магичном силом на сваког ко се осећао син ове земље. На страну усташа, слушајући унутрашњи глас свог јуначког срца, прешао је и познати бимбаша Конда, Старосрбијанац из Полога и Хришћанин, који је тада служио у турској во јсци. Конда је био онај бранилац Београда из првог устанка, који је указао на место у београдском бедему куда је било најлакше продрети. Конда је био тајкојије идући напред с другим срчаним и себи равним јунаком Узун Мирком Апостоловићем, Старосрбијанцем, као и са још пет својих верних другова, на дан одлучног јуриша на Београд, у рану зору на Првозваног Андреју 30 новембра 1806 године, борећи се као лав и сав покривен ранама, ПРВИ продро у Београд, указујући пут осталим усташама, који су предвођени Карађорђем, Стнојем Главашем, Васом Чарапићем и осталим јунацима, јуришали и борили се као дивови. Ето тога дана у 10 сати, пре 125