Opštinske novine

Стр. 114

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

би смело ни да тражи од њих. Њима се не сме дати право просуђивања ситуације, јер би тај преседан данас до душе користан, сутра могао да буде кобан. Они су просто извршиоци пресуда и извршних решења, и то имају и да остану. Али ако се од њих формалистички не може и не сме да захтева таква једна социјална оријентација, чак ни у овим данима тешкнх криза. од њих се ипак с правом има да тражи да врше своју дужност стриктно по закону и његовим интенцијама. И то би било доста док се не реши ово најакутније социјално питање, било путем мораторијума или извесног олакшања за малог дужника у граду и селу. Мораторијум је нож са Две оштрице. Један опасан експерименат,. Нарочито кад је усамљен. Од њега страдавају добрим делом и новчани стандард и финансиски углед земље. Али ми и не морамо и нећемо прибегавати њему. Наша новчана ситуација, ма како да није сјајна, ипак је далеко боља но код држава, које су га већ прокламовале, па и од многих и многих од оних које нису прибегле мораторијуму. Ми би са извесни?>1 благим прелазом, и одлагањем наплате дугова од широких маса народа, (од чега наш финансиски углед не би ништа трпео) могли убрзо да дођемо у нормално стање. Због овог одлагања наплате дугова од економски најслабијих редова . грађанства и народа трпео би додуше извесну штету један део наших банака, али Београд и Југославија не живе и не постоје ради банака, него банке и постоје и живе од Београда и Југославије. Међутим, ову мучну ситуацију, коју највише осећа наш економски на.јслабији грађанин: радник, занатлија, чиновник и мали трговац, још више погоршава неразумевање или рђаво разумевање наших егзекутивних органа. Ми смо у уводу овога чланка напоменули да је финансиска депресија толико снажна код нас да широке масе народа трпе и кад се егзекуција врши строго по формалном поступку, који је предвидео и дао нешто временске одушке дужнику. Може се замислити колико је она тежа и колико социјалне пустоши изазива када се вршн произвољно, управо агресивно, без обзира на лагану и спору законску процедуру, која је баш и донета у интересу социјално-економске заштите дужника. По обавештењима, која смо прикупилн и статистички средили, имања се у народу продају у маси, Купаца стварних нема, јер народ није ликвидан. Због тога се продаја врши по неколико пута; трошкови и таксе расту до неслућених висина, док се, најзад, као купци не појаве разне опскурне банке или зеленашки повериоци и купују сва имања без ривала, пошто хоће, управо У безцење. Незнамо откуда се код многих извршних

органа уселило једно штетно и несоцијално уверење, да су они позвани да убрзава.ју егзекутивни поступак и упрошћавају формалности његове процедуре. То се чини у ствари ђопа Ме — где већ није у питању користољубље —■ и верује се •из најбољих жеља,, да је то упрошћавање допуштено у интересу службе, ко.ја тражи бројне и варљиве резултате рада по извршном контролнику. Законодавац је уредбом о убрзању рада убрзао поступак колико је то у овом случају социјално могуће и више се не сме и не може убрзавати. Међутим, пада у очи да нико и не мисли колико је такав наопак рад од кобних социјалних последица у народу. Прво су моралне последице, и оне буде незадовољство маса, убијају поверење у заштиту коју им држава пружа, и руше и подривају веру у законитост рада извршних органа. Да ничега другог нема — па је ово већ и сувише, да би се смела та ненормална пракса и даље да трпи и наставља. Друге. су последице матери.јалне природе. Кад се произвољно упрошћује формални поступак, онда је темпо егзекуције несравњено бржи. У овим часовима опште финансиске кризе, тежак и иначе положај дужника, још се већма погоршава тиме, и место очекиване државне интервенције, која би им олакшала ситуацију, пред њих се иставља скраћен и свом строгошћу јако пооштрен поступак, са свима његовим последицама. Једни, да би избегли унижавајућу јавну продају, закључују самоубилачке зајмове, претешке и са разбојничким интересом; други, резигнирано пуштају све, и имање им се продаје буд зашто! Упрошћавање поступка изриком је забрањено и у кривичној истрази, која у јавном интересу истражује злочинце. Колико је то скраћивање недопуштено — тек кад .је у питању приватни интерес појединаца?! Кад је облигаторан поступак истражних власти у питању јавне безбедности, какав ли се тек деликатан поступак намеће и формалним законом и логиком ствари кад су у питању приватно-правни однос! Држава не само да нема никакав интерес да икада, а нарочито данас, убрзава егзекутивни поступак и да огромне масе дужника изложи свима тешким економско-социјалним последицама форсиране егзекуције. Напротив, њен је интерес из основа супротан... Док је један мали део грађанства и народа био дужник, дотле је егзекуција била чисто правноадминстративни акт, који није захтевао никакву интервенцију државе. Али кад. су од шест милиона одраслих југословенских грађана, четири петине постали дужником, егзекуција, ма које врсте она била, мора да буде облагорођена социјалним обзирима, које нг. меће садашњица.