Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 111

Већ и по самом том факту може се закључити да законодавац, не жели и не одређује овај претрес, јер било би доиста нонсан'с, да се законом забрањује претрес оптуженога без присутних, без решења и записника о резултату претреса, чак и онда када је тешко злочино дело у питању, а да се такав поступак равнодушно допушта кад је у питању дужник и његове обавезе, које су за државу и правни поредак апсолутно ирелевантне. Јасно је до очигледности да је лични претрес, вулгаран и понижава.јући као што га толики извршни органи врше, недопуштен по закону, и ко га изврши чини повреду свог звања. Из ових кратких и збијених редова виде се ова факта : 1) Да се извршни органи у вршењу своје егзекутивне дужности не држе високо изнад повериоца и дужника, него се, заведени погрешним схватањем, налазе увек на страни повериоца. 2.) Да се одредбе § 466 грађ. поступка о попису покретности и непокретности, о одношењу узабрањене покретности, о процени државине, и о упућивању слабије стране на парницу н'е врше или никако или скроз погрешно; 3.) Да се лични претреси врше и то тежи, понижавајући и бруталнији него у најстрашнијим кривичним делима, иако на те претресе извршни органи немају законског права! 4.) Да се због оваквог држања извршних органа у небројено случајева дешава, да је дужник био принуђен да прими од повериоца и стараоца такве материјалне пропозиције, које под редовним приликама никад не би примио! Због тога се појавфује императивна по-

треба да се од стране надлежних инспектора прегледа цео рад извршних органа у држави, и да се они који су ђопа Ме грешили упуте једним инструктивним расписом како имају у будуће да поступају као егзекутивни органи. Та исцрпна инспекција, разуме се, и ретроспективна, у целокупном раду извршних органа, потврдила би наше тврђење, да је и иначе тешка финансијска криза широких народних маса још већма погоршана овим, често пута произвољно убрзаним егзекутивним поступком. Кад би се извршила, преко професионалних комора, једна стручна и објективна анкета, она би открила масу драстичних примера. А све се то мора пресећи у једном вишем јавном и државном интересу. Када је пре свога пада немачка Данатбанка почела да врши притисак над својим многобројним дужницима, држава је интервенисала у њихову корист. И наша је држава санирала разне посрнуле банке, и оне са катастрофалним падом и оне са тихом ликвидацијом. Тако је санирала, између осталих, и Српску Земљорадничку Банку у недавној прошлости. Зар из тога не излази да је њена дужност, исто тако, да једним инструктивним наређењем заштити огромне масе сеоског и варошког света, нарочито економско слабих елемената, од неправилне и произвољно убрзане егзекуције. А ако би отишла и корак даље, и нашла неки начин (који не би изазвао никакве штетне реперкусије по наше новчано тржиште и његов углед) да се одлагањем наплата или томе слично ублажи тешка финансиска ситуација широких народних слојева, презадужених у току последњих пет година — то би био један прзоразредан успех у државној социјалној политици.