Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 141

Пре тога постојале су у Београду и грчка и српска школа. Али ни у једиој ни у другој ђаци нису имали никаквих учила. Сваки је ђак имао само по једну навоштањену дашчицу. Учитељ сам, или његов помоћник, исписивао је сваком ученику на то.ј навоштањеној дасци псалме и остало најнужније, што се у цркви пева и по колико може да стане на дасци. Ђаци су то учили на памет, па кад науче, они избришу а учитељ им напише продужетак. И тако, док не дођу до краја. Учећи се на тај начин неки ни за петнаест година нису могли научити да чита.ју сваку књигу, већ кад би им се дало да што прочитају, они су се правдали: — Ја ту књигу нисам учио. Такво .је стање било, кад је митрополиг Мојсије помоћу Руса почео радити на подизању писмености у Београду и међу Србима уопште. Међутим он се није задржао на набавци књига из Руси.је. При крају 1729 или почетком 1730 године он се обраћао дворском војном савету да му дозволи, да може у Београду, о своме трошку, установити српску штампарију, ради штампања црквених и школских књига, На ту молбу добио је одговор, да је пошто већ постоји у Трнави словенска штампари.ја, излишно установљавати нову у Београду. Ако му што устреба да штампа, нека штампа у Трнави. Ни после тога митрополит Мо.јсије није клонуо На његов предлог српски народни сабор у Београду 1730 године донео је овакву одлуку : „Јакоже коегождо художество неможет показати се без потребних јему судија тако ниже ученије без типографији мн'оштво јест бити, цесарско вел. милостивне изволили сије народу нашему даровати, еже бити гипографији, за иждивеније трошка на 3. пункт присилајет се." Међутим ни ова саборска молба није имала жељених последица. Аустријанци су ускоро морали напустити Београд и тако је пројекат оснивања штампарије морао бити одложен за пуних сто година до 1831 када је кнез Милош набавио штампарију из Русије. Нови период турске владавине уништио је све што се у Београду радило на културном, па и на књижевном пољу. И тако, све До првог устанка и доласка Доситеја у Београд, није у нашој вароши на књижевности скоро ништа рађено. Врло је занимљиво како је у Београду дошло до Досите.јеве Велике школе и како су за њу спремљене прве књиге. Ево шта о томе Вук пише: „Школа ова постала је овако. СовјетниЦи су сједели у својијем кућама и живјели су доста господски, а секретари су били сиромаси људи, ко.ји нијесу имали ништа, до оно мало плате (ја сам не знам колика је

била, али је јамачно била мања од совјетничке), па ни она им није била одређена и постојана као совјетницима. Зато Аврам Лукић совјетник нахије пожешке и рудничке узме к себи Јеремију Гагића, с којијем .је ишао V Трст и у Букуреш, те је код њега и сједио и све потребе имао, без икакве плате; и Јефто Савић совјетник нахије зворничке, мој рођак и први учитељ, по мојој жељи, да бих

Прва књига штампана у Београду 1832 год.: „Песма о случајној буни Срба против дахија''.

што научио и н'а моју молбу уЗме к себи исто тако Југовића за којега сам ја у Карловцима слушао, да је врло учен, а и у Совјету, као писар, познао сам се мало с њиме. Наскоро иза тога мој и Југовићев домаћин, Јефто Савић, отиде са још једним совјетником у Смедерево, као некаква совјетна команда, да пречишћавају и расправљају некакве рачуне с оностранскијем трговцима, а ја и Југовић и двоје троје чељади, ко.је су нас послуживала, останемо у кући сами. Како сам ја куповао и набављао, што је за кућу требало, тако дошавши једном на дућан (од данашњег руског конзулата пошав цркви) некога Јова Лутора (којега су зато тако звали, што се говорило да никад не пости) да купим нешто, нађем на ћепенку повелику гомилу старијех књига и с радошћу похитам да их прегледам, кад тамо, али српске нема ни једне, него све немачке и латинске. Потом ја замолим дућанџију, те ми их да, да носим кући. Пошто их Југовић прегледа, он за једну рекне: „Ову ћу ја узети за себе", а другу пруживши мени рекне: „Ову ти узми за себе те ћеш је предамном читати да учиш њемачки." Ова моја звала се Есћ^агс! К1беп1ћа1, Еше АђепШеиегНсће ОезсћЈоМе, коју сам