Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

=г Стр. 229

Бацисмо се свом жестином у ждрело смрти, које иас поче немилосрдно гутати. Кррр-кло-кло-кло писнуше пушке, а заштекташе митраљези. Ватра обасја железнички насип, који је непријатељ посео. Командант Кирхнер са одврнутим бомбама кидише први. Храбар и крупан као џин он јури десетину метара испред свију нас, испред остатка од тристотине четрдесет четника, већином дечака од шеснаест до осамнаест година. Напред! соколи командант. Јуримо. Вичемо. Дижемо ђаволску дреку, од које се небо пролама. Рањеници јаучу. Митраљези клокоћу. Ватра сипа као олован град. Под оваком ватром сада треба још прећи простор од неких педесет метара. Напред! — командује Кирхнер. Напред — циче командири. Напред! — грме водници. Ура-а-а! — разлеже се бојни поклик преполовљеног одреда. Командант паде рањен. — Напред!.. устаје и опет пада. Стигли смо под насип. Сада као да смо ми господари положаја, јер можемо да бацамо бомбе, што и чинимо муњевитом брзином. Бомбе прште једна за другом, а после сваке добро бачене попушта непријатељска ватра! Ура-а-а! — грмну водник Кезић. Ура-а-а! — прихватисмо сви и поскакасмо на горњи део пруге. * * ❖ У првом нападу изгубисмо много људи. Наш је одред сатрвен. Од тристотине четрдесет четника једва ако је остала стотина, остали су изгинули. Највише .је изгинуло питомаца, из Скопља, придодатих нашем одреду, десетину дана пред саму борбу. За њих није било времена, да издрже ни најпотребнију обуку, него 1 само толико, да се навуче униформа, предаду пушке и ДДДУ кратка упутства, све то за неколико дана. Многи од њих нису знали, ни да се честито окрену на лево и на десно; они су једино знали, да напуне и испале своје пушке; то је било све њихово ратничко знање. За време јуриша срљали су напред невешто и н'е заклањајући се, као да за њих није постојао страх, или да за њега нису јасно знали, док им нису почеле да прскају лобање, гину и јаучу ратни другови. Ушли су у борбу као разјарена лавља штенад. А сада? После прве озбиљне борбе и јуриша преплашени су и бледи као> крпа. Готови су, да из свега гласа закукају: Пустите нас кући!...

Ми смо још дечаци!... ХоћемО' да живимо!... А само их понос и стид спречава. Скупљају се и прибијају уз старије и дрхте, као шибље на помамном ветру. Деца... сама деца! * * * Кирхнер је по народности Немац и бивши аустро-угарски официр. По об.јави рата ступио је у нашу војску као редов-четник. Згодан је био у униформи српскога војника. Одело му је стојало очајно — баш као на правоме Шваби. Велика шајкача једноставно натучена на главу, без оног дотеривања, својственог нашим војницима „кицошима"; копоран и чакшире изгужвани још у магацину. Српски је знао врло мало, а све што је говорио, изговарао је погрешно. Врло брзо стекао је љубав и поверење претпостављених и добио чету под своју команду. Са својих петнаест четника, колико је његова чета бројала у то доба, крстарио је стално' по непријатељском терену. Кад су му старији наређивали, да што предузме, са својим људима, што се њему није свиђало, одговарао би: „Од моје луди ја газда!" Са том маленом четом, у којој ,је било неколико Земунаца, Личана, Црногораца и Срба, све самих кршних и одабраних момака, крстарио је по земунској и бежаниској равници, сукобљавајући се често са непријатељским патролама. Крстарећи тако по бежаниској равници, залута он једне магловите ноћи са својим људима и оде под само село. Његов најмлађи четник, мали Славко, збуњено му саопшти, да је на маломе мосту видео непријатељску патролу. Кирхнер га је погледао. — „Ти си се, Славко, уплашио.. . Чекај, да .ја видим!"... У оваквим случајевима био је неповерљив, волео је да се лично увери. Нареди четницима да га причекају, док се он не врати. Видећи да га доста дуго нема, четници Грубишић и Петровић - „Геја", кренуше за њим, прескочише ограду и уђоше и у једно двориште, да га потраже. Лавеж паса открио им је Кирхнера, а гакање гусака повећало радост. Плотун непријатељске патроле натерао их је у бекство, јер се борба није смела примити. Кад су се вратили, један од четника држао је за шије две гуске. Сутрадан У маломе овом одреду била је права гозба. Приликом заузимања треће карауле Кирхнер је пао тешко рањен у десну ногу. Те магловите ноћи није се видео ни прст пред оком. Четници су наступали и кратким