Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 243

У Београду, као и у целој нашој држави, треба много радити за његов напредак. Нарочито треба много радити на културном пољу. Али, стварни напредак могућ је само онда, ако и сваки грађанин буде у том циљу допринашао бар толико, колико му .је могуће. Да је у прошлости Београда, Београду био ^ан миран развој, Београд би по сво.јим градским културним институцијама био на првом месту међу свим нашим градовима јер ретко грађани ког града воле сво.ј град тако искрено као Београђани — Београд. Највећи понос сваког града су његове Библиотеке и Музеји у којим се с једне стране изграђују нови јаки духови, спремају нове генерације, и у исто време одржава веза и љубав према градској прошлости. Налазећи се у другој години свог посто.јања, наша Библиотека и Музеј на путу су, који ће их у скорој будућности довести до оног изгледа и оног значаја и величине, који .је Београду потребан. Али без љубави, опште, без велике љубави целокупног грађанства, то се не може постићи и ја за то с нарочитом радошћу поздрављам гест господина Вајферта, захваљујем му на његовом поклону нашем Музеју, којим је он не само обогатио музејску збирку, већ и нарочито дао изванредно леп и светао пример љубави према Београду, који је увек љубав узвраћао љубављу, који не познаје ксенофоније, који високо носи своју заставу верске и националне трпељивости. Поклон господина Вајферта биће уређен као посебна збирка, која ће носити његово име, које ће на тај начин остати вечнс везано уз историју развитка нашег Градског Музеја, коме је сврха да у себи прикупи све што се односи на историју Београда, све што је у могућности, да прикаже значајне црте његовог прошлог и садашњег духовног лика. Зато, нека је најлепша хвала Господину Вајферту. — Живео господин Вајферт! одјекнуо је поздрав свих присутних одборника. Сав тронут говором Претседника г. Нешића и пријемом чланова Суда и Одбора О. Г.Б. одржао је г. Вајферт узбуђеним гласом један ретко занимљив говор у коме је, између осталог, рекао: — Ја вам благодарим на ретко.ј почасти, коју ми данас указујете. Мој поклон Музеју Општине града Београда је само израз мојих осећаја, које гајим према Београду још од мог детињства. Као дете, слушао сам од мог покојног оца, сваки пут кад је путовао у Београд, како са заносом говори: Београд, Београд! . . . Мени је Бог дао и да видим Београд и да у њему проживим сво.ј живот, већ преко 60 година! Увек сам био лепо примљен и увек поштован и доживео признање и за мој рад и за моје настојање да другима

помогнем. То ме је потакло, да збирку, коју сам скупљао с толико љубави, поклоним Општинском Музеју Београда. Љубав према колекционирању старина наследио сам од мог пок. оца, који је већ као младић, куд год је путовао: и у Бечу, и у Минхену, и у Прагу с нарочитим интересом и у жељи да што више научи и види, посећивао и музеје и разне галерије слика и ту се упознао са њиховим значењем и великом вредности, коју они престављају у културном животу. Инспирисан овим примерима, мој отац, као и његова два пријатеља, с којима је путовао, прикупио је нарочито лепу збирку старог новца. Истичући се као одличан нумизматичар, мој отац је знао сваког римског цара и све знамените догађаје, који су били везани за њихов живот... Као 1 и мој пок. отац, и мој пок. брат био је познати нумизматичар. Од оца је у наследство добио и очеву пивару, али му је нумизматика била на првом месту!... Кад је мој отац хтео у Београду купити имање, отишао је варошком управитељу, који је у то доба био све и сва. Како је тада важио закон, да непокретно имање може имати само српски држављанин, мој је отац рекао 1 управитељу: „Желим купити имање, али га не могу пренети на моје име; пренећу га на мог сина Ђорађ чим заврши школовање". Чим сам завршио школу, добио сам поданство, пивару, фирму у Београду и т. д. Све сам то добио у наследство од мог оца, али исто тако и страст и љубав према сабирању значајних докумената прошлости. Морам одмах истаћи, да је љубав према колекционирању код мога брата ипак била већа, јер ја сам у исто време морао управљати и великим имањем, а заносио сам се и за рударство, бавио сам се истраживањем руде. Па ипак, куд год сам путовао, где год сам био у: Паризу, Берлину, Дрездену, увек ми је пред очима лебдео Београд, старина Београда и мој је први корак увек био пут у антикварнице, где сам истраживао старе слике милог нам Београда. У Минхену сам нашао нарочито много слика. — У замку Принца Максимилијана Баварског, Шлајсхајму крај Минхена, налази се читава збирка дивних слика Беогрда! — Ја сам Минхен волео нарочито ради тога, јер се тамо налази и фигура ратника на којој стоји написано: „Белградер Ероберер". Познавао сам ту фигуру још из мог студентског доба у Минхену. Увек сам је гледао са љубављу, јер ме је она потсећала на Београд, и јер ми се чинило, кад сам је гледао, да сам сам у Београду. Поновно прикупити једну велику збирку, као што је збирка слика и планова, коју сам прикупио за време мога путовања у иностранству, не би било могуће ни уз највеће материјалне жртве. Кад је моја збирка постала тако велика, да један човек није више