Opštinske novine

МирОслав Голубовић Рга ^шеп^а 1га^оеШае 1зе1И — Роман, ћоји је награђен I наградои (са 10.000 динара) на конКурсу Општине града Београда за најбоље дело из одбране Београда (Наставак) * * * Страшан јаук тргао ме је из ових снова. Тргао сам се и спазио једног четника, како се, смртно погођен, бори са животом. Из врата М1у шикља млаз вруће крви. Покушава да устане, диже се до пола и пада коначно као смлаћен. Ударио га шрапнел . . . Приђем и познам друга из детињства Милоша Милошевића. Мртав је. А на првом јуришу пао је тешко рањен његов млађи брат Рада. Ево још једног из мога краја, кога ће родитељи очекивати, да им се бар он жив врати. А неће, можда, ниједан . .. * * * Паљба још траје. Нас је мало. Са жандармима и војницима једва две чете, а свакога часа још понеко гине. Изнурени, крећемо се по разривеним улицама, полумртви и као без душе. Паљба све јача. Војници падају један за другим. Ја сам се прибио уз неки зид, а стрепим, да ће можда сваког часа да ме затрпа својим рушевинама. — Ааааа! — разлеже се страховита вика. Четник Каменко, сав обливен крвљу, излетео раширених руку из једне куће, зграде, шта ли је. Урла безумно. Тога часа у тој згради погинуо му је брат. А он, од страха и бола, тешко рањен и сам, — полудео! Завијајући страховито, као рањена звер, млатара рукама по зраку. Онда му се руке спустише, тело посрну, задрхта и он паде као свећа. * * * Бес усијаног гвожђа достигао врхунац. У ваздуху се укрштају гранате разних калибра и дижу ужасну олујину, која хучи читаве провалије, из којих избија утроба и прети. Под нама и пред нама отварају се

земљина. Читава брда здробљених кућа узлећу у вис, разлећу се на стотину метара и, уз страшну ломњаву, падају и затрпавају нас. Крхотине падају по нама; теже повређени падају, устају, опет падају, грче се у болу и ропцу, млатарају рукама, вичу, док се други облак експлозивног дејства не сручи на њих као покривач вечности. Са свих страна обухватила нас грозна бура која мрцвари, сатире живце и убија. Потпуно затворени, одвојени смо од света и осуђени на смрт, која се са нама немилосрдно титра и мучи нас до последњег трзаја. Као избезумљени, бежимо с једног краја на други, враћамо се натраг, па опет наново исто то. Страх нас гони као лудаке; бежими као заплашене звери по шуми коју огањ прождире са свију страна. А куда! . . . Не знамо ни сами . . . Свуда је исто . . . Смрт је разјапила своје ненасите чељусти и гута бедна ситна бића, која се отимају, јер им се живи. Све за живот, тај бедни и ништавни живот! . . . * * * Тешко урлање гранате сасвим ме прилепило уз зид. Граната ударила у кућу, из које се боре десетину четника. Бксплозија заљуља и оближње зграде; огроман облак изби увис. Ужас, допуњен људским криковима, пуним бола и самртног страха, леди нам крв у жилама. После детонације остала је само гомила цигаља и греда, измешана са људским месом и крвљу. Све је свршено! Из гомиле вири само глава четника Жике Јелића. * * * Непријатељ преноси ватру иза нас. Ово наговештава напад. Већ смо навикли на ово померање нишанских тачака. — Бомбе! —■ рикну глас водника Кезића.