Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 337

-— У Београду. — Шта си по чину? —■ Редов четник Сремског одреда. —- Имаш ли родитеље? — Имам. Одговарам тачно на сва питања, мислећи да су им ти подаци потребни. Али питања се настављају. — Како се зовеш? — Па .. . рекао сам.. .. — Знам, знам, — али реци опет. .. Поновим љутито име и презиме. — Одакле си? Ово ме већ поче да љути и дражи, па одговорим: „Узмите оловку из мога копорана, па бележите!" На ово се они насмејаше. Њихов ме смех толико ражљути, да се реших да више не одговарам на њихова питања. — На ком си положају рањен? — настављају они. Ја ћутим. Узалуд су ми стављали разна питања; ја сам упорно ћутао. Осећао сам да је крај. Већ сам пијан. Уши ми зује, у глави се мути; час ми се чини да је велика као буре, и да се у њој одигравају неке чудне ствари, — а час опет као да ми је све обложено ледом. Осећам да лежим на столу, али ми памет лети, иде . . . одлази некуда у даљину . . . — Готов је — утврдише. Осетих први потез лекаревог ножа. И неосетан бол, као од огреботине иглом . . . * * У постељи сам. Окреће ми се цела соба. Постеље са рањеницима јуре једна за другом. Тешко ми је. Груди ми се надимају као мехови — само што не прсну. Хукћем. Удишем ваздух, па га избацујем нагло. Мучи ме хлороформ. Покушавам да отворим очи, али се капци сами склапају. Као тежак рањеник смештен сам у собу број 10 — до операционе сале. Ту су само тешки рањеници. Са једне и са друге стране и средином собе смештено је око тридесет постеља. У средњем реду лежи жандарм са откинутим челом. Изгледа да му је рана пошла на боље. Сва му је глава увијена у завој. Спреда пробила крв, па изгледа као да му је огроман турбан украшен великим црвеним рубином. У соби су и два млада четника пребијених ногу. Један тринаестогодишњи дечко са Чубуре, иначе таљигаш, кога је приликом бежа-

није стигао шрапнел и у самим таљигама ранио га на једанаест места. Војник без руке. Један циганин — артилерац без ноге. Један Француз, аргилерац, сав у завојима. Ниједан му се део тела не види од завоја и вате; зацело је теже контузован. И још неки — све тешки рањеници, већином без ногу, руку, са пола главе или раскиданом утробом, најозбиљнији кандидати за смрт. Рањенике стално доносе. Соба је већ пуна. Ниједног празног кревета. Један лекар уђе у нашу собу и викну: — Ко може — нека се спасава! Међу рањеницима настаде запомагање. Сви преклињу и моле да их носе, да их не остављају. И ја молим другове, који су наишли у нашу собу ради опраштања са нама, да ме понесу, да ме не оставе на милост и немилост непријатељу. * % ^ Око болнице чује се пушкарање. Остаци наше војске напуштају Београд и отступају према Вождовцу. Ноћ ми је прошла у јаукању и очекивању да се непријатељ појави у просторијама болнице. Целе ноћи нисам могао ока да склопим од јаукања и запомагања. Рањеници су страшно немирни. Соба се стално празни и пуни. Једни умиру а њихова места одмах се попуњавају новим и тешким рањеницима. У неко доба, једва ме сан савлада. Пробудио сам се рано, протрљао очи и са страхом погледао око себе. У соби ми је све непознато, све ново. У креветима око себе видим нова лица. Док сам спавао, много их је помрло. У нашу собу, у пратњи лекара, улази немачки официр. Иде од постеље до постеље. Сваког рањеника пажљиво загледа, пита како му је и даје му цигарете. Кад је дошао до кревета она два млада четника, он се загледа и са неповерењем упита: — Солдати? —■ Не! То су четници — умеша се болничар. Изгледа да није знао да то не сме да каже, или је сасвим заборавио шта чека оне, за које непријатељ сазна да не припадају регуларној војсци. Оба четника узвикнуше. Лица им се згрчише и смртно их бледило обли. Мислећи да Немац разуме шта значи четник, дрхтали су и кукали у страху.

(Наставиће се)