Opštinske novine

Стр. 336

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Њих боле још веће ране него што су ове на телу: кућа... породица... Неко се продра: — Већ је пет сати како сам рањен! .. . Сва ће ми крв истећи . . . — А ја сам још ноћас контузован! — стење један из носила и дршће целим телом, а лице му крваво и шарено, као географска карта. —- Мени је здробљена нога, ■— јада се други. — ЈТежао сам три сата у блату, док су се око мене ломили бајонети и севале бомбе. — Јао, мајко моја! — болно се разлеже јаук из једних носила. — А шта ја несрећник да кажем! . . . За час сви ућутали; онда се опет понавља: — Цела је посада затрапана, а мени су обе ноге размрскане ... Један младић пребијене руке, која му на увијачу виси о врату, чучи у куту и прича: — Изгибосмо, брате! Са свих страна сипала је ватра, као мећава . .. — Моп БЈеи! . . . Француз!. . . Збиља Француз . . . Зацело је артиљерац или авиатичар. Глава му отечена, округла као лопта; лице избраздано као земљина кора у доба велике суше; очи залепљене и из њих цури нека црвеножута течност. Усне подрхтавају од даха, који још излази из здробљеног тела. — Да ли ће да ми отсеку руку? — обраћа се неко болничару. — Неће. Ставиће ти само у гипсани завој. — И то је све? ... Врата се отворише. Пред нама се указа ампутирана нога, коју болничар износи из сале, а одмах за њим носила са оперисаним који хукће и распростире задах хлороформа. На вратима се појави и лекар; крупан као Херкул, са засуканим рукавима и крвавом кецељом о врату, као касапин. Баци поглед по ходнику у коме је цео овај метеж. Одједном почиње комешање измрцварених људи; пребијене руке и ноге, здробљене главе почеше да се мичу и тискају према вратима, телеса да се ваљају по поду, грче и јаУчу- Лекар знаком показа болничарима контузованог. — Мртав је, господине докторе! .. . Он онда нареди да узму оног са размрсканим ногама. Опет чекање, бескрајно чекање ... У овом ходнику смрти, у задаху крви и искасапљеног меса које већ трули, воња, гмижу и увијају се од болова изобличени људи. Лица су им помодрела, а очи усахнуле, пресушиле. Ако овако потраје још који час, цела ова гомила очајних богаља постаће само бројка ладних и укочених лешева. — Лекари не режу тако брзо руке и ноге као они на фронту, — примећује један рањеник. — Помрећемо сви, пре него што сгигну да нам поткрешу наше патрљке, — шаљука се други, док се од бола сав искривио, Видим да нећу скоро доћи на ред за операцију; међутим, осећам се сасвим малаксао. Хладно ми је као да сам у леденици; тресем се и цвокоћем зубима. Јаучем што могу јаче, да бих на тај начин привукао пажњу на себе, па да ме што пре унесу у операциону салу. Шкљоцну брава, врата се отворише широм и из њих изиђоше болничари са носилима и оперисаним. Гомила се опет ускомеша. Осакаћени људи почеше да мичу телима и да се гурају према вратима, пружајући преда се изломљене патрљке, на којима се црвене завоји, натопљени крвљу. Одједном се цела леса укрштених патрљака заустави као скамењена. Лица се искривише, а погледи укочише, кад угледаше болничара како износи ампутиране ноге. Ја јаучем све јаче и јаче. Из операционе сале изиђе лекар и приђе мојим носилима. Кад је видео да сам готово дете и да се тресем и јаучем, нареди да ме унесу у салу. * * * Већ сам на операционом столу. Болничари маказама секу одело и свлаче ме. Лекари спремају инструменте, личе ми на месаре кад оштре ножеве. Милосрдне сестре спремају завоје и вату. Све иде аутоматски и брзо. После неколико минута испада се из ове собе успаван и повијен, као намирено дете. Потпуно сам миран, као да нисам на операционом столу, јер болови су неиздржљиви, па једва чекам да почну са резањем. Лекар ми приђе обави гумени кајиш око остатка ноге и стеже што се може јаче, да ми, ако у мени има још која кап крви, и она не изиђе за време операције. Боли!... Сав се тресем . . . Помоћник који даје наркозу, прилази и меће ми корпу на уста. Удишем ... Мирис хлороформа страшан је и неподношљив; пара ми груди као усијано гвожђе. Свестан сам да то мора да буде, па зато дишем брзо, да бих се што пре опио. — Како се зовеш? —• чујем да неко пита. — Мирослав Голубовић. — Кад си рођен? — 6 јуна 1898 године. — Где?