Opštinske novine

Стр. 568

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

на, и они би својим оживотворењем најбоље загарантовали' правилан развој наших општинских самоуправа. * Пројекат Закона о сеоским општинама завршен је. Сада се прешло на пројекат о градској самоуправи. Стало се на гледиште Савеза градова, које је врло напредно, да се градска самоуправа мора регулисати одвојеним законом, а не једним заједничким са сеоским општинама. Градови имају свој специјалан живот. Разлика између њих и села није само квантитативна као што се некад мислило. Они су центар културног, социјалног и економског живота својих области. За њих важе нарочити урбанистички и социјални принципи, који су сеоским општинама непознати. Док је живог у сеоским општинама једноставан, више мање живот најнижих биолошких јединица, ћелија, дотле су градови као савршен диференцирани организам, са хиљадама разноликих функција. Пошто израда законског пројекта о градској самоуправи није још дефинитивно готова — то је потребно да се овде учине извесне начелне примедбе и што прецизније осенчи социјално-комунална акција градова у вези са садашњом привредном кризом. Уопште, више је него корисно да се сада учине све потребне принципијелне напомене, да би се јот за времена избегле евентуалне омашке, јер би се оне доцније штетно одазвале на самоуправном животу наших градских општина. Прво и најбитније начело, које се доследно мора спровести кроз будући закон — то је начело потпуне градске самоуправе. Без пуне аутономије градова, схваћене без предрасуда и ситних партизанских рачуна, нема, нити може бити икаквог напредног рада градских општина. Процват општина — тоје процват државе! Слобода општина — то је слобода државе! Ропство општина — то је ропство целога народа! Општини се морају оставити најшире границе за њен несметани комунални рад. Исто тако оставити јој и најшире могућности за стварање својих комуналних финансија на једној здравијој и социјално правичнијој основи! „Уе1о" државне надзорне власти треба да се резервише једино у случајевима где се основни национално-државни интерес буде повредио. Па чак и у овом случају тражи се, не без разлога, да се ова рестрикција, изражена у „виталним интересима државе" законски дефинише и тако избегну сви могући реакционарни покушаји и ограничења градског самоуправног живота. У свима другим моментима, иеограничена градска самоуправа треба да буде зајемчена

законом као основни постулат комуналног прогреса. Али се и овде мора ставити једна допуна, једна мера <?игурности, диктована баш самим потребама културног напреТка наших градских самоуправа. Као што Устав регулисава читав низ основних животних манифестација државе, тако исто и Закон о градовима.требао би ради спровођења јединственог комуналног рада и онемогућавања да се извесни велики принципи савремене демократије доводе у питање — да регулише најважније манифестације комуналног живота, да унифицира и учини обавезним. Тако на пример: Треба законом предвидети обавезно груписање општина са најмањим бројем од 1000 пореских глава у савезну општину, где год би се утврдила финансијска немогућност за правилно функционисање комуналних финансија; затим, завести принудан прогресивни прирез, даље н. пр. забрана увођења трошарине на предмете намењене потрошњи као основних животних потреба; регулисање положаја градских самоуправних чиновника; одбацивање свих преграда којим би се ограничавало женско право гласа у комуналним изборима, а које се даје женама које су упослене у јавним пословима итд. итд. Ако се Законом о градовима регулишу ови општи моменти, онда се не би могло да догоди да једна либералнија градска управа заведе прогресивни прирез, друга усвоји пропорционални, док трећа, најназаднија, задржи преживели трошарински систем као главни извор комуналних финансија. И, најзад, да су у једној градској општини њени чиновници своје питање решили потпуно и правично (сталност, пензија, летњи одмор, право на више комуналне студије итд.) а у другој општини остали неосигурани и као необезбеђено робље, зависно од тренутне ћуди градског начелника или кога од општинских одборника. Против овог и оваквог гледишта да се известан број општих момената унесе у закон, унифицира и учини обавезним — градске управе немогу имати ништа. За њих је битно, да се општинска радна самоуправа загарантује законом, и да се надзор државних власти сведе на најмању могућу меру, нарочито да тај надзор буде позитиван а не бирократски. Стари наш Закон о општинама предвиђао је, и ако не лимитативно, читав низ дужности општинског суда и одбора. То се мора само још у категоричкијој, ако не и у детаљнијој, форми унети и у нови Закон о градовима. Не сме се много остављати на увиђавност људи. Ти људи могу да буду експедитивни и социјално напредни и комунално одлично верзирани, али исто тако могу да буду лајици у испреплетаним питањима комунално-социјалне политике, конзер-