Opštinske novine

Стр. 602

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

прешао реку, заобишао Сингедон и петога дана стигао у Бононију. Године 593 цар Маврикије постави Цриска чувенога византискога војсковођу за команданта дунавских трупа. Прискови напори били су последњи, које је Византија могла предузети на дунавској граници. У пролеће 598 године Приск је пошао из Цариграда са војском ка аварској граници. Десетога дана путовања стигне му глас, да су Авари опет освојили Сингедон и да су његове становнике заробили и преселили у своју земљу. У Констанциоли, на Дунаву, испод Београда, Приск сретне хагана и ту лично отпочне са њим преговоре о Сингедону. Занимљив је њихов разговор, нарочито по начину како је вођен. Хаган је седео на дунавској обали, а Приск у својој лађи. И тако су водили преговоре. Последње победе на дунавској граници Аварски поглавица љутито је упитао Приска, зашто је прелазио Дунав и погазио мир. Позвао се на Бога, да Бог донесе пресуду између њега и Маврикија. Приск је замерио хагану, што је напао Сингедон и позвао га, да се једанпут већ засити и престане отимати, јер је судбина променљива. Прискови савети наљутили су хагана, те је ова.ј прекинуо реч византискоме војсковођи и запретио му да ће многе царске градове уништити. Тако су се претставници византиске и аварске војске љутито разишли не завршивши преговоре. По Присковој наредби војсковођа Гудај, један од његових помоћника, пошао је одатле право у помоћ Сингедону. Варош је била опседнута, али још није била пала у аварске руке, иако се о томе био пронео глас чак до Присковог табора. Да би се одбранили од Гудајеве војске, Авари испред града подигну бедеме од својих кола и тако сачекају Присковог официра. Међутим, и поред свих припрема, нису могЛи издржати нападе византиске војске, која је ишла у помоћ граду, а бојали су се и испада Сингедонаца за време битке с Гудајем. Зато нагну бежати. Сингедон је на тај начин још једанпут спасен од Авара и изгледа, да је две године живео у релативном миру. Одмах По одласку непријатеља Гудај је преузео оправлзање градских зидина, како би их учинио способним за одбрану од нових напада. Следећ године, међутим, Авари су под Бајановим вођством још једанпут навалили на

Византију. Стигли су чак до Цариграда и изазвали нечувен страх у царском граду. То је био последњи Бајанов велики подвиг. У његовоме табору појавила се куга и уморила му седам синова. После те несреће, сав утучен, Бајан је закључио мир и Дунав је опет постао граница између Авара и Византије. За време овог последњег Бајановог похода изгледа да је Сингедон био на миру, јер се у њему налазио Приск са својом војском. У пролеће 600 године дошао је у Сингедон још један славни војсковођа, Коментиол. У нашем граду сазвана је сва војска на збориште. Во.јсковође су одржале ватрене говоре, позивајући војнике у борбу. Труд им није био узалудан. Одушевљена војска кренула је из Сингедона за Виминациум, ту је прешла Дунав и у прекодунавским равницама однела последњу велику победу Византинаца на дунавској граници. Услед ове победе дунавска војска стекла је велики утицај у царству и 602 године прогласила свога човека, Фоку, за цара. Али од тада настаје доба анархије, грађанских ратова на све стране и сваКојаких несрећа. Докле је дунавска војска успела да сачува своју моћ и докле се Сингедон још држао није познато . Притисак Авара знатно је ослабио, али су сад постојале све јаче и јаче навале Словена. Њихова главна бујица прелазила је баш преко најближе околине Сингедона. Константин Порфирогенит помиње још византиског стратуга у Сингедону за време цара Ираклија, (610—641), али је у току Ираклијеве владавине Сингедон изгубљен за Византију. Које године, то се не може утврдити. Ко га је после тога држао и да ли је он у току седмог и осмог века играо какву улогу у вртлогу разних варварских народа, који су се око њега комешали, не може се знати. Ипак, кад се узме у обзир колику је он важну улогу играо крајем шестога века и значај, који је имао већ почетком деветог века, може се са много вероватноће претпостављати, да ни у току та два мрачна века није био без извесне улоге бар у војничком погледу. Јер тешко је претпоставити да народи, који су га од Византинаца наследили, нису искористили његов изванредан положај и његове тврде зидине, које онда никаквим средствима није било могуће сасвим уништити. * Исправка. — У прошлом броју, на стр. 522 у 20 реду треба да стоји: један позлаћен сто, а не: један позлаћен сат.