Opštinske novine

1

Слободан Ж. Видаковић, референт за штампу О. г. Београда

Комунални проблеми перифериЈе Београда

I Пре него што пређемо на проучавање комуналних проблема периферије Београда потребно је, ради бољег разумевања саме ствари, да утврдимо, шта се у урбанистичком погледу разуме под појмом периферије. Има ли Београд, као и сва велика европска насеља, једну, две или више периферијских зона, које као концентрични кругови иду једна за другом? Под периферијом се не сме и не може да разуме крајња топографска зона у варошком насељу, у једном даном моменту, него се под тим по.јмом има обухватити читав низ насеља, која су у току једне до две деценије проширавала стару периферију ка суседним селима. 'Гаквих ширења, као концентричних таласа, бива у градовима по неколико пута. Београд од 1914 године до данас доживео је четири периферијска померања. Према томе, ништа погрешније није него кад се узима да је једино периферија Београда: Маринкова бара, крајње куће Карабурме и последњи кућерци иза предграђа Краљице Марије. Београдска периферија у урбанистичком смислу почиње од старе, предратне периферије па се преко Чубуре и Пашиног брда завршава последњом зоном самониклих сиротињских уџерица иза новог Смедеревског ђерма и Вождовца. Тако схваћена периферија је у ствари гро Београда. На њој станују приближно 150.000 душа: малих чиновника, занатлија, радника, квалификованих и неквалификованих, сеоских паупера, који сем опанака и носталгије за сво.јим старим селом нбмају ничега више заједничког са ранијим сеоским животом, служитеља, ожењених подофицира и жандарма, једном речју, на њој станује једна огромна армада економски малих људи. Та већа половина Београда, већином радног и стваралачког Београда, живи на периферији и за'периферију. Према томе, комунални проблеми периферије Београда не смеју се схватити уско, као проблеми једне шаке сиротињског насеља на крајњој граници Београда, него као проблеми оне јаче, многобројније половине, која по своме економском положају има несравњено више потребе за со-

цијално-комуналном акцијом, а са гледишта социјалне правде — несравњено више права за државном и општинском интервенцијом него она друга, мања половина — да се изразимо парадоксално — која живи у неописиво бољим и економским, и социјалним, и комуналним приликама. Ко треба да изграђује Београд? Данас није више ни мало спорно, дали је цела држава дужна да партиципира у изградњи своје резиденције. То је, изгледа, још само спорно код нас. Мађарска је бацила у кратком року преко шест стотина милиона државне помоћи за подизање Будим-Пеште. Беч кошта нову аустријску републику више но сви остали њени градови укупно. Тај се појав срета у мање више изразитом облику код свих европских престоница. Београд претставл>а у том погледу један чудан изузетак. Он је престоница једне и ако младе али велике државе. Велике у толико више што је она балканска држава, одређена историјском логиком да буде духовни вођ балканских народа, да буде Пијемонт Балкана. Београд мора да буде репрезентативан. Он је центар политичког, административног и економског живота наше државе. Као што су некада, у класично доба, сви путеви водили у Рим, тако данас — бар што се тиче Југослави.је — сви.путеви воде у Београд! Београд није обичан град, он не припада само својим грађанима; он припада целој Југославији. Ако се жели да он буде на висини културе, да одговара свима захтевима једне урбанистички модерне престонице, да буде понос нације — онда је у његовом подизању и улепшавању дужна да узме учешћа и држава, као највиши претставник нације. Зато смо мишљења, да се већ у идући наш државни буџет, и стално у будуће, треба уносити редовна државна дотација за изградњу престонице. Колика би та дотација требала да буде — то је детаљ, који зависи од финансијске моћи државе и њене кредитне снаге у даном моменту. Али у сваком случају та помоћ треба да буде осетна. Већ 1933 године требала би да буде бар у величини дуга, који