Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 665

Први знатан скок цена појавио се тек 1828 године. Идуће године цене су. поново порасле, да би тај скок године 1832, дакле равно пре сто година, достигао. алармантну висину. Од године 1828 до 1832 главне намирнице, и то: хлеб, пшеница, кукуруз, месо, пасуљ, пиринач, јаја, зејтин, вино и свеће, поскупили су просечно са 100%. Наравно да је година 1832 многе у Београду, а и у осталим варошима Србије, ставила пред проблем хлеба свакодневног.. Тај скок цена осетили су нарочито државни службеници, као што се код гаквих појава скупоће увек дешава. Године 1832 добар део варошког становништва, нарочито државних службеника, грдно се мучио, надајући се да ће са том годином и скупоћа проћи. Но, наде су биле варљиве. Идућа, 1833 година, не само што није донела јевтиноћу, него су цене ишле још на више. Тада су почеле да стижу Кнезу Милошу многе очајне молбе службеника. Учитељ Илија Мандић имао је плату од 3 гроша дневно. Услед наглог поскупљивања намирница дошао је у такав положај, да није могао да живи. А и шта је могао да уради са 3 гроша, од којих је морао и породицу издржавати, и кирију плаћати, и хаљине набављати, кад га је само килограм хлеба, килограм меса и килограм пасуља стајао дневно 2 гроша и 6 пара. У то исто време мајстори занатлије имали су надницу 5—6 гроша, калфе 4—5 гроша, а чираци 3 3 /г—4 гроша. Мандић је упутио Кнезу следеће писмо: „У сиротињи тешкој налазећи се, усуђујем се овом понизном молбом пред Светлост Вашу предстати, и милости ради побољшање садашњег мог стања тражити, пошто су тако скупа времена настала, да са ова моја три гроша, која на дан имам, нисам у стању мојој фамилији храну пружити, а камо ли друге које ствари кући потребне набавити. Због тога најпокорније Вашу Светлост молим, да би ме од зла избавили, и мене сиромаха каквом било помоћи обдарити не заборавили... Ваше Светлости верноподани Илија Мандић учитељ" * * * Први званични српски топџија био је неки Јанаћко Николић, родом из Старе Србије, који је у Другом устанку учествовао у борбама као добошар. Пошто је код Турака научио да рукује топовима, Кнез га је поставио 1832 године за топџију у Београду и руковаоца два највећа српска топа (од којих је један био крњав). Јанаћкова је дужност била, да из тих топова пуца приликом великих празника и свечаности, а његова плата одређена је у 240 гроша чаршијских

годишње, т. ј. 20 гроша чаршијских месечно. То је било заиста јадно, кад се узме у обзир да је Јанаћко. био и жењен. Због тога је Јанаћко упутио Кнезу следеће писмо: „Ваша Светлости, свемилостиви Господару! Ја долепотписани усуђујем се Вашој Светлости приступити, нужду моју показати и за милост просити. Пошто сам ја већ годину дана у службу Ваше Светлости ступио и никакве, помоћи ни од куд осим једног талира плате имам, од чега морам кирију, брашно и дрво куповати, а пошто су сад године скупе настале, то се усуђујем Вашу Светлост покорно молити, да би се Ваша Светлост на мене покорног роба вашег смиловала, да ми плату мало повисите, с којом бих могао сиротињски живети. У кући у којој сам до сада седео не могу више седети, јер газда од куће тражи више кирије, а ја више плаћати не могу, а немам куд да идем од вас. Како Ваша Светлост извиди, онако нека буде." Ово писмо наишло је на одзив. Кнез је повећао Јанаћку плату са 100% и поклонио му у Београду кућицу са баштом. * Свештенички бир постојао је и онда, као и данас. Но, сељаци су га плаћали у натури, по 12 ока жита од главе. За Београђане и становнике варошке био је одређен бир у новцу-и то, уместо 12 ока жита по 1 грош од главе. Ова стопа важила је по уредбама од 1818 и 1825 године, којима су биле прописане и остале таксе за свештеничка чинодејства. Наравно да је ова тарифа, услед велике скупоће која је настала почетком треће деценије прошлог века, постала сасвим недовољна и свештеници су почели да наплаћују више. То је изазвало жалбе грађана противу њих, и Кнез се обратио Митрополиту београдском, да поднесе предлог нове тарифе. По том предлогу Митрополит је поставио стопу за бир од 12 ока жита по селима на 1 и по грош у варошима. Суд народни, који је по овоме решавао у марту 1833 године, узевши у обзир велику скупоћу, не само што је усвојио предлог, него је чак сам по свом нахођењу многе ставове тарифе повећао, а бир од 12 ока жита проценио са по 3 гроша готовог новца у варошима, додавши следеће објашњење: „Што смо сваку рубрику у грошевима према одредби од 1818 и мнењу Г. Митрополита повисили, то смо учинили, што су паре од 1818 на много већу цену дошле, и што је од оно доба свашта тако поскупило, да се по нашем мишљењу ни ова њихова плата пе може упоредити у вредности с првом, коју је имала 1818 год. Ј '