Opštinske novine

Стр. 706

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

ко се становништво умножавало, у толико су зграде ишле у вис, улице се сужавале и слободне површине нестајале. У извесним случајевима та пренасељеност превазилазила је ређе случајеве из садањих градова. А само у извесним случајевима зидало се изван зидова „ех1га тиго8"; нидала су предграђа, која су била остављена милосги разних пљачкашких банди. При оваквом стању ствари није била могућа никаква подела градова на некакве зоне. Разне фабрике и творнице биле су у улицама где се иначе станује, улице су биле тесне, а уз сам Лувр у Паризу налазио се кварт са скитницама и просјацима. Власти као да су ишле на руку таквим приликама. Енглески закони из 1581, 1602 и 1630 године забрањивали су проширивање градова ван зидова. 1638 једна краљева наредба забрањује то за Париз и овако од речи до речи објашњава: „Многе личности које заступају неред, бациле су се у трошак и подигле су зграде ван зидова Париза. То само још више квари изглед граду". 1548 Хенрик II издаје едикт, по коме се забрањује позидање зграда у 11редграђима. Он је сматрао да развој предграђа иду „на рачун других градова и села из којих се исељавају многи грађани." „Многе зграде у предграђима служе за уточиште људи који рђаво живе, који пију, коцкају се и који желе да избегну полицијски надзор." Затим 1554, 1609, 1627, 1633 појављивале су се у Француској сличне забране. Једна уредба из 1638 одређивала је тачно „границе преко којих је било апсолутно забрањено зидати." Али су се сви ти напори власти сударали са животним потребама. И поред њих градови су се ширили и предграђа изграђивала. 1664 краљ констатује да „извесне личности, не само што су прешле дозвољене границе у зидању, већ су упропастиле и почупале белеге, стубове и камене који су означавали ту границу." Луј IV тражи поново да се једном за свагда „заустави ширење тих предграђа пошто им се тачно одреде границе." Али већ од краја 17 века то ширење није било могућно да се заустави. Становништво Париза се увећава из године у годину и чак само племство иде у Версај и Сен Жермен. Има још једна уредба из 1728 године, која захтева понова „да се констатују границе предграђа преко којих ће бити забрањено свако подизање зграда све до суседног села." Наравно да се и ово изјаловило. Случај са Букурештом је исто тако занимљив. 1798 Вода Хангерли дао је општини право да око Букурешта подигне ограде — плотове, изван којих ће бити забрањено зидати. Уредба из 1832 наређивала је „да је забрањено зидати изван садање границе града." Али већ 1870 морало се попустити. Барон Осман,који је у ствари уредио Париз, констатује да „чим се неко обогати он одмах иде на периферију и зида вилу." У свима европским градовима, који имају добра транспортна сретства видимо исту сли-

ку. Лондонски центар се празни, Рим и Берлин исто тако проширују нагло своју периферију. Зџачи да се налазимо у извесном биолошком процесу. Градски организам, коме је претила угушеност од пренасељености реагује на свој начин и иде ка периферији. Другим речима, периферија града је или насеобина најсиромашније класе, или тежња богатих грађана за простором и тишином. У оба случаја је чињеница која је врло јака и која се не сме потцењивати. Развијање Београда Београд се развијао и широ по истим правилима. Он је исто тако као остали европски градови био спутаван разним зидинама, шанчевима, законима и уредбама да се не шири; подизање грађевина ван реона онога доба забрањивало се изрично, па је ипак живот био јачи и све те бране су морале пасти једна за другом. Нарочито у другој половини 19 века. Н. пр. по Закону о местима од 16 јуна 1866 тражило се да свака варош добије свој регулациони план и између осталог § 7 вели: „По овако одобреном плану имају се вароши и варошице развијати и мимо тог плана неће се смети куће и друге зграде подизати." Затим § 8 каже: „ ни у ком случају не сме се мимо одобреног плана варош и варошица ширити ни распростирати." А § 9 истог Закона додаје: „Ако би когод правио куће и зграде ван вароши, која је утврђена регулиционим планом, па на опомену полицијских власти не би од тога одустао, или не би подигнуту зграду срушио," полиција ће му то порушити. Од овога се изузимају летње куће. Распис Министра Пере Велимировића из 1889 год. објашњава, да се ван реона никако не сме допустити зидање. Међутим, 10. јуна 1892 Народна скупштина преноси на Општину регулациони план Београда, који је дотле био под Мин. Грађевина. Кад је сад Београдска општина била стављена пред чињеницу, да се и поред свих тих закона и наредби град шири, да се периферија подиже, немоћна да сама што предузме, питала Мин. грађевина за мишљење и савет шта да ради са зградама ван реона. Ево како је Министар одговорио, а истовремено ево и доказа, да се код нас још онда имало пуно смисла за правилно решавање урбанистичких питања. Пошго се увидело да се Београд не може опасати неким појасом ван кога се ни једна кућица не сме подићи, ма да су оне и поред забране ницале врло брзо, а с друге стране пошто се приметило да виле („летње куће") баш толико не руже тај простор ван граница грађевинског реона, хтео се направити неки компромис. Акт вели: Суду Београдске општине На молбу те општине А.Бр. 3826, од 16 априла пр. год. да протумачим и обја-