Opštinske novine

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 809

прчближно 15 столећа, један од највећих императора славне Византије, заокругливши гЈранице свога царства, подигао Господу Богу, у знак захвалности један од најлепших храмова на кугли земаљској; и додирнувши то дело узвикнуо је: „Не нама, не нама, Господе, слава већ нмену Твоме!". Тако и данас, када се навршило равних 14 година, откад си Ти, Благоверни Краљу, са Твојим бесмртним оцем блаженопочившим Краљем Петром извршио ослобођење и уједињење три рођена брата, Словенца, Хрвата и Србина из Твоје Краљевске душе заједно са народом Твојим узвикнућеш: „Не нама, не Господе, слава већ имену Твоме!" Али ипак овог свечаног момента, када сам се случајно десио од моје далеке американске епархије у нашем драгом Београду, кад ми је пала у део та ретка срећа да у име Свете Христове Цркве честптам Вашем Велнчанству 14-годишњицу народног ослобођења и уједињења које си Ти са Твојом легендарном армијом упоредо са идеологијам свију Југословена епохално извршио, хтео бих рећи колико југословенски народ: овај у земљи и онај милион у далекој Америци цени Твоје витешке напоре и напоре Твога оца за остварење ове наше лепе и уједињење домовине. Некада су кроз читава столећа многомучног робовања читава наша поколења, дуго пре Његоша, иако не његовим речима а оно у смислу његовог окупљања око манастира и цркава на којима се није смело чути хришћанско звоно јадиковали и уздисали: „Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прпма ми плача ни молитве", и у грозничавој жудњп упућивали Богу своје топле молитве за ослобођење и уједињење нашега народа. Ни сам Немања ни Цар Душан Силни, ни нико од нашпх владара није ни сањати смео о тако великој и моћној Југославији коју си Тн са Твојим поколењем створпо. Бесмртни ловћенски песник на вест да је Твој велики бесмртни прадед дигао устанак и ослободио малу Шумадију, узвикнунб је: „Ал хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут беху к циљу доспе велпкоме". Шта би тек данас рекао и са каквим интузиазмом овековечио Гебе свога потомка бесмртнп ловћенски песник, када би устао из ловћенске капеле и вндео Тебе, свога потомка, творца ослобођене и уједињене четрнаестомилионите моћне Југославије! Но, ако је немогуће ловћенском генију устати пз гроба, у неком од поколења југословенскнх из грмена његовога изаћи ће нови лав који ће можда још и јаче од Његоша, Данте Алигиериа, Хомерове

Илијаде, овековечити Твоје бесмртно дело. У доба ове страшне светске и материјалне и духовне невоље, када је у многим деловима света завладала анемичност патриотизма и високих полета, наш југословенски народ са поуздањем у себе и веран у Бога пребродиће све препреке као шго си и Ти, Витешки Краљу. пребродио на свом трновитом путу све препреке много веће од Карађорђевих и циљу своме доспео великоме. Наш народ осеђа да му је свемоћнн Бог дао крила; а ко има крила тај не пузи по ниској долини живота, већ се крилима својим уздиже високо над зраке сјајног сунца Божјег. Нашему народу није Југославија са стране подметнута на тањиру као готов поклон, већ је она резултат многовековних борби, надахнућа и прегнућа читавих генерацпја до последње која је под вођством 'Гвојим извршила бесмртна дела Уједињења Југославије — да је више нико не може рајзединити. Народ чува ту своју Југославију, јер је свака стопа земље орошена и напојена крвљу њених најбољих синова. Некада је вођ бпблиског народа, кога је изводио из пустиње у обетовану земљу, видео на високој гори купину која гори а не сагорева и оставивши народ у подножју горе, попео се н, приближивши се купини, чуо глас Божји: „Мојсије, Мојсије, изуј обуђу са твојих ногу јер земља иа којој стојиш је света." Тако и свих четрпаест милиона Југословена, симболички треба да скину своју обућу, т.ј. да чистим срцем, без егоизма и личних интереса, са самопожртвовањем ступају на олтар своје уједињене домовнне и следују примеру свога витешког Краља који је са војском својом претрпео сва лишења, имајући у визијп својој само остварење ослобођене и уједињене Југославије. За ту Југославију и данашња и сва будућа поколења даће све што има ју, па и саме животе своје, јер је она достојање и наслеђе које смо тешком муком стекли. Та ће се будућа поколења н& помисао о Теби, наш витешки Краљу, запајати пламеним надахнућем и светим ентузиазмом којим си ти озарио сваки кутић простране југословенске државе. Што све даље то ће све више нова поколења славити Твоје бесмртно дело, јер „поколења дела суде, што је чије дају свима." Једном сам из Источне Америке путовао возом за западну Америку ка Тихом Океану, и то равницама источне Америке. Воз је јурио брзином од 80 до 90 километара. Стигавши у западне државе кроз врлети и планине много веће од наших херцеговачких и црногорских брда, воз је, да бн стигао своме коначном циљу, на 7*