Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 43

Бог тако створио, што га је мајка природа благима својим обдарила, и то тако богато обдарила, да није могуће погодити када је он у истипп лепши и краснији: да ли све донде док сунце не зађе, или онда кад месец изађе; да ли онда кад га златни зраци зоре рујне иза сна пробуде, или онда кад га ноћна звезда •— бледа сапутница Земље наше — сребрним јој огртачем покрије?!... Нити се (рекао бих) отац Васионе сећао само јул-ске жеђи белога му града, кад му је, поред кристал-извора са источних висина, испод руке пружио бистру воду Саву! Он је још рекао плавоме Дунаву, да му приђе да га вечно купа, па и да се с пролећа у недоглед излива; е да би његов бели град видео у сињој слици текуће пучине оно сиње море о коме он вазда мисли и сања, а за ко.је се он и смело маша — кад год чује са Авале вилу!... Па да ли се ове дражи и ове речи нашег Београда виде само у пролетњем огледалу целене природе? Или јављају само у летњем јој цвету и полету? Или осећају тек у јесењем крилу зрела рода и плода? Не, доиста. Београд је више но игда бели град кад га хладна зима снежним рувом украси, кад му северна студен преко Саве — „међе племените" — и Дунава, реке поносите — ледени мост направи! Шума, поље, може и да заспи, и сву дугу зимску ноћ преспава; ал' природа града Београда и онда је будна и чаробна! Његово око соколово и онда далеко мери, и онда магнетски смера, кад поларне буре и олује на бедемске груди му ударе. Ни најбешњи вихор пусте Арпадове — ни најбешњи ни најстуденији - х - није јоште никад кадар био да помути његов бајни поглед, а .још мање да угаси огањ оног срца које бије, од кад гњездо вије, над пигомом степом посестримом!!. Јест, куд год се окренеш, на коју год се тачку узвисиш, коју год страну посматраш, у које год време, или и невреме године изађеш, Београд је бели град, Калемегдан вилин стан! Већ смо рекли, сам га је Бог тако створио — понављамо — сама га је мајка природа таквога родила и накитом својим обасула... Но знаш ли, питаш ли ти, Србине брате, шта је Теби овај божији дар? Шта је теби овај земни рај? Он је, доиста, твој први град, твој Цариград — горди сведок твојега ускрса — нови стожер златне ти слободе и старе ти славе и државе! Али он није и само то. Он је и пробни камен твојега ђенија, огледало културне ти душе, и мерило светска ти подвига. Кад је глас нове историје овај град теби досудио; кад је прст судбине народа њега теби поверио, он се доиста дужноство одазвао твом јунаштву и твоме мучеништву. Али он је теби и аманет један оставио. Тај аманет — не заборављај га — то је: да лепоти његове природе пружиш руку и људске вештине!...

Разумимо се добро. Није емисао, а још мање смер ових редова да, чинећи апел на српско домољубље, изгубе из вида и праве силе његове. Наш Београд требао би да је светски милијунар, по имућству ако не и по броју свога становништва, па да се потпуно и свестрано може одужити приликама које му сада природа положаја ствара. Србија би требала да буде у најмању руку богата Белгија па да њена престоница може бити балканском Истоку оно (а била би нешто лепше

:■ г 4 ; • ' ^ . ' ; ; ш Џ .

Г. Никола Јовановић — Американац, уредник „Београдских општинских новина" у 1882 год.

и красније) но што је горди Париз јевропском Западу. Реч је овде, не о идеалним метама, већ о материјалним могућностима српског Цариграда! О њима и само о њима, дакле, нека нам је слободно овде коју прозборити. II Дакле, шта би се дало урадити за наш Београд у смислу вештачког унапређења, а под условом да се добар рачун води о његовим материјалним околностима, да се т. ј. претходно на уму има, да он нити је довољно богат новцем, ни довољно моћан становништвом. Ми не оклевамо да на ово питање најпозитивнија одговара дамо, а на име: за Бео-