Opštinske novine

Стр„ 44 —

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

град се даје много, и то веома много урадити помоћу незнатних сретстава и путем неосетних напора! А како то? Врло лако, и за то, што је сама природа за њ много урадила, што га је већ лепога на свет донела и рајским га млеком задојила. Управо, ми садањи становници његови, па и остали држављани Србије, — јер, Београд није само својина Београђана већ је, у својству престонице, својина целе Србије, као што је морално благо свега српства — велимо — ми и немамо шта тој природи да додајемо. Сва улога наша у томе је: да оно- што већ постоји, и што може у нашој средини, достојно употребимо, а не и никако да што ново, ван природе, вештачки стварамо. Вештине треба и требаће, као што ће требати, наравно, труда и усталаштва, али не као у Јевропи за низање вештачких брегова, за отварање вештачких река и језера, или за дизање вештачких насипа и тераса. Ми имамо све то, и нешто више, од Бога — над утоком Саве у Дунаво! На пример. Нама је довољно хтети — а крајње је време и делом се решити — да отворимо још једна, или највише двоја врата*) Калемегдану, преко једног или највише два градска бедема; да, без икакве штете за војничку или административну страну саме цитаделе, спојимо градски парк и изглед са калемегданским парком и изгледом, па да тим једним потезом бацимо у засенак, не шеталишта .једне Пеште или једног Беча (о Берлину и Лондону да не говоримо), него и величанствене гранитне обале**) Петрограда над гордом Невом, и трокадерске мостове Париза над хитном Сеном, па и ону најчувенију терасу у Јевропи — Брнл терасу лепе Дрезде која се надвија над самом и убавом Елбом.! Ако је реч о каквој материјалној жртви, то се српске хиљаде динара могу овде слободно наругати милијунима јевропских престоница. Државу и општину, чије су дужности на овом месту, и да не спомињемо, неколико успешних забава за неколико сретнијих година, и ми можемо на том једном неосетном извору поцрпсти довољно сретстава да каменом опашемо цео дивни струк Горњег Града и Калемегдана. Али да уђемо мало и у појединости овако благодарне теме. Застанимо, пре свега, на најближем и најлепшем парчету београдског положаја —- на Ка-

*) Једна савска а друга дунавска. **) Кејове.

лемегдану — и изаберимо, најпре савску му страну и перспективу. Та је страна за сада и најомиљенија; свакако огромна већина и наше и стране публике најрадије шета њеном главном стазом. Призор који ма која, али нарочито средња и истакнута тачка на овој страни и стази нуди уживању посматрача доиста је редак, ако не јединствен. Довољно је изабрати једно лепо и ведро јутро —а српско небо пружа многа таква своме белом граду — па да се према његовом Калемегдану укаже у најприроднијој дивоти земаљска призма сунчаних боја, право спектрално преливање и горе и воде, и висине и низине, и близине и даљине! Поглед се може заустављати на врху Авале, као што ће се губити у магли Цера и Медведника; али красота положаја неће остављати ни оборене очи уморна шегача. Она ће и пред њега излазити у магнетској сили питоме долине којом хита бистра вода Сава у загрљај плавога Дунава! Нити ће ретка слика природне вештине изгубити што од живописне јој вредности кад онај бајни лук који Сава прави, пре него се са савским јој именом растави, утоне у пучину годишњег из-лива. Лук остаје, ма да место мења. У пролеће, па и јесен сваку, земља ће се с водом погодити, сву ширину води уступити, себи само пругу задржати. Српска Сава и онда је драга, и онда је „међа племенита", али само оним ,,бајним луком" (који је место променио) сад не плове дрвени бродови већ путују гвоздени џинови!... Јест, такав нам је савски Калемегдан, и у прози и у поезији, али само још то није и последња реч. Управо, у истини, баш најлепши део ове слике, баш највећа драж ове перспективе, има тек да дође. Њих данас крије тврда завеса бедемске ограде. Кад смо перо у руке узели да, у природи града Београда, нађемо и прилике за људску вештину, ми се не бојимо да будемо тумачи свачијег осећања ако поновимо: да је време, и то крајње време, да се у границама цитаделских услова, та завеса скине са зенице српске престонице; да се отворе рајска врата града Београда, и оно неоцењиво благо природне лепоте над утоком Саве у Дунаво — „ђе се виле у шербет купају" буде близу и нашем оку као што је нашем срцу, једном речју, да овај дар и неба и земље доспе да весели тужнога Србина, служећи му на славу и дику, и пред Богом и пред белим светом!!!"