Opštinske novine

Прилози за историЈу Београда; Мих. С. Петровић Црква и просвета средњевековнога Београда

О Средњевековној просвети уопште може се говорити само у оквиру цркве, јер је сва писменост онога времена и целокупна културна делатност била везана за цркву и свештенство. Према томе, и у Београду су просветне прилике биле у тесној зависности од цркве. Пошто је Београд кроз цео средњи век био средиште епископије, може се с правом рећи да његова културна улога није била мала. Нажалост, ни на просветноме пољу као ни на осталим пољима људске делатности Београд се није развијао без прекида и без трзавица. Због недостатка континуитета у развоју ни као верски и културни центар Београд није могао допрети до оне висине, на коју би се свакако попео, да су политичке прилике биле повољније. Верскоме напретку Београда сметали су пре свега непрестани ратови, који су се око њега водили и вечите промене његових господара. Али много више него политичке прилике тај су напредак ометале саме верске трзавице. У почетку деветога века Београд је имао бугарску цркву са грчком службом. Бугарима је припадао и у време, када се код њих водила борба између источне и западне цркве и у тренутку када су они прелазили са грчкога на словенско богослужење. Кда је Свети Сава у Жичи основао самосталну српску епископију Београд се налазио на домаку њенога утицаја, а по неким старим летописима у њему је чак било и седиште једне од епископија, ко.је је Свети Сава основао. Са падом у мађарске руке Београд је добио католичку цркву, па и католичку епископшу. Најзад у крилу саме католичке цркве у Београду је служена служба и на словенскоме и на латинскоме језику Нема истина никаквих помена да ,је~ у току средњега века између.разних вероисповести у Београду долазило до каквих оштријих сукоба. Зна се само да је сваки од његових узастопних господара фаворизовао цркву своје вере на штету осталих. Па ипак ова подвојеност свакако је сметала правилноме развитку цркве и просвете. ♦ Пре аварске најезде београдска епископија припадала је архиепископији у Сирмиуму (Сремској Митровици). После разорења Сирмиума 582 године, сремска архиеписко-

пија није обнављана све до времена Светога Методија. На тражење моравскога кнеза Растислава и панонскога кнеза Коцеља, папа је обновио сремску архиепископију, али ју је пренео у Моравску и поставио јој на чело Светога Методија. Из једнога писма папе Јована VIII, писаног српскоме жупану Мутимиру 876 године, дало би се закључити да је под духовном влашћу Светога Методија био не само Срем, већ и сва област која је некада припадала сремској архиепископији, па дакле и Београд 1 ). Може бити да је већ тада, за живота Светога 'Методија, Београд познао словенску писменост. У сваком случају познат је један београдски епископ словенскога порекла још из времена док је Свети Методије био жив. Године 878 на Београдској владичанској столици седео је словенски ушкопљеник епископ Сергије. Он се помиње у једноме писму папе Јована VIII бугарскоме краљу Михаилу. Папа пише краљу како је неки Сергије, човке одан свако.јаким пороцима, на превару добио свештенички чин. Његов епископ када је то дознао, збацио га је, али га је после неки Ђорђе, који је себи непрааично присвајао епископску власт, поставио за београдскога епископа. Зато папа обавештава краља да је папском одлуком Сергије збачен са Београдске епископске столице. Ускоро затим, после смрти Светога Методија 885 године, у Београду су се појавили ученици словенскога апостола. Пошто је у Моравској немачка странка однела победу, Методијеви ученици Горазд Клемент, Лауренције, Наум, Сава, Ангелар и многи други, било их је на две стотине, буду оковани у вериге и бачени у тамницу. После тога прича легенда, о Светоме Клименту, Немци дотерају стоажама до границе и прогнају из Моравске Климента. Наума и Ангелара. Они се упуте на југ у Бугарску. Кад су дошли до обале Дунава липовом ликом свежу три дрвета те се на таквоме сплаву са Божијом помоћу превезу на другу страну. Затим приспу у Београд „на јплеменитији град од свих који леже на Дунаву." Ту се јаве бугарскоме заповеднику Боритакону и испричају му све што се догодило. Боритакон је знао, каже даље легенда, да су бугарскоме краљу Борису потребни такви 1 ) Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности, стр, 121,