Opštinske novine

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 281

И Отаџбина му се лепо одужила. Данас се томе Драгутину не зна ни грм ни стрм. Данас већ нема више ни оних слова које сам само пре три месеца тамо видео. Излизала се! А и како не би? Ни један становник са Душановца и Јатаган Мале не прође а да не оструже блато са својих ципела о те споменике. Зашто не би? Оставили их да стоје баш поред саме стазе, а Јатаганмалци, чисти људи, па неће да уносе блато у варош. Протрљају ципеле о камен, обришу о траву и дивота! Ништа ово не треба да нас чуди. За ових 14 година слободе ја ни једном не видех ни један разред основне школе или гимназије да је од својих наставника доведен ту крај тих каменова да им се одржи један часак предавања Историје Београда, коју они морају знати. У накнаду за то, београдске учитељице и учитељи просто се утркују да им о овој или оној приредби њихов разред изведе овај или онај балет и нешто томе слично! Све зависи од васпитања нације. Даље. Морам штогод проговорити и о споменику на гробу Незнаног Јунака. Крајње је већ време; четрнајеста је година. Можда ће неко рећи: криза, рђаво економско стање, решавајте преча комунална питања!... Ја на то одговарам: једну мање! Преча је нација од појединаца. Тротоари, електрично осветлење, водовод у кујни, енглески клозет, то су баналности према потребама нације. А већ је четрнаеста година, а као да је било јуче. Ако пустимо још четрнаест — онда не морамо ни настављати! Дакле, да се вратимо на Авалу. Овде о споменику не може бити ни речи, јер никакав уопште није подигнут. Главно да смо подигли хотел са свима удобностима. Ја мислим да се нигде боље не испољава обамрлост нашег националног нерва него овде. Највећа светиња и данашњице и свих нација Незнани Јунак, наш Незнани Јунак, нема сав онај ореол, који смо му дужни. На његовом гробу не букти вечити пламен који се не сме угасити, нити се тамо смењује почасна стража. Неприступачан је оним редовима из којих је поникао, приступачан је само онима што подригују на шампањ и који га нису ни живог волели! Затим смо му нанели још један инсулт: практикујемо уз његов гроб оно, чега је он целог свог живота био лишен. Он је у гроб легао гладан, сад се тамо једе до миле воље („домаћа и страна кујна"). Он је у гроб легао жедан, сад се тамо пије до миле воде („најодабранија страна пића"). Он је у гроб легао једне октобарске ноћи неиспаван од вишеноћних крвавих борби, сад се тамо спава („собе са свима удобностима"). Најзад, Он је до врха Авале бауљао пребијених колена и прорешетаних груди, сад се тамо пењемо аутомобилима. Од његове могиле, од његовог брда, направили смо место за излете, за забаве, за ужине. У таквим приликама увек нас

прати грамофон, џаз, радио, и саџо армуника. Дивна смо ми нација! ј Заиста, дивна смо ми нација! Овакве захвалности, и оваквог пијетета нема нигде у свету. Али — убеђен сам да ће ускоро доћи дан када ћемо ми наше аутомобиле заустављати на подножју Авале, а горе се пети на коленима. Тек онда ћемо схватити моралну и војничку висину онога што лежи на врху. Толико о Авали. Даље. Ево још једне националне светиње којој смо исто тако одузели њен свети ореол. Карађорђева капија. Једнога лета пролазио сам стазама преуређеног Калемегдана према Генералштабу. Стао сам крај бедема; тога тренутка изгледало ми је да се не налазим у својој земљи.

Капија у Горњем Граду, кроз коју је Карађорђе 1806 год. ушао и освојио Београдску тврђаву

У звучнику радио-апарата постављеног на бедему, трештала је некаква мађарска арија, док су се доле у рову играчи тениса љутили што се та капија горе на бедему једном већ не зазида јер им лопта непрестано пропада кроз ту капију... А ево на коју се капију они љуте: Године 1806, пошто је продро кроз варошку Савакапију Карађорђе са својим борцима нашао се пред једном добро утврђеном капијом на бедему тврђаве, до које се долазило мостом преко дубоког рова. Та су врата била кључ тврђаве (ревелин) а тај кључ је ,у исто време био и кључ наше слободе. И сад је настала херојска битка око тих врата. Пренео сам се за 125 уназад и лепо сам видео годину 1806. Видео сам Карађорђа на мосту испред капије, видео сам голоруку рају како наваљује на тучана крила капије, притиска их, удара и разбија, крвави своје шаке и лактове о мертечке ексере, и гули кожу голих рамена да истави претешка крила од туча и гвожђа. Видео сам све нове и нове кохорте Срба, наоружаних секиром са дрвљаника, косом испод стреје, вилама с пласта, а било их је који нису имали