Opštinske novine

Стр. 240

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

показује, колико је он социјално безазлен, економски нетачан, и, најзад, у политичком смислу — демагошки. И у данима најстрашнијих криза, комуналиа се политика не може састојати само и искључиво из апровизационе политике. Напротив, баш у тим тешким данима, она има да развије сву своју акцију на целом урбанистичком фронту. Само комунална политика тада има своју ранг-листу, из које се јасно види приоритет једних проблема над другим. И тај приоритет лежи далеко више у актуелности појединих питања, него у некој њиховој метафизичкој садржини. Када глад влада — онда је питање хлеба прво и најактуелније; када је завладала епидемија — онда је питање јавног санитета и профилаксе прво и изнад свега. Београд нема ни тако једнострану кризу, као други крајеви света, ни тако драстичну. Његова се криза манифестује готово у свима правцима привредног и социјалног живота. Нигде катастрофална, али нигде ни оперетска, већ свуда на целој линији озбиљна, без нарочитог приоритета једних социјалних проблема над другима. У вези тих и таквих прилика, „Београдске општинске новине", као орган Београда, вршећи и расписујући анкете, држале су се ипак једног плана полазећи од социјалних проблема (н.пр. дечја заштита, борба против туберкулозе, станбено питање, проблем снабдевања хлебом, млеком итд.), преко економских до урбанистичко-културних и естетских, као што су ове две последње анкете. * * * . Решење кризе не лежи у гажењу свих животних функција и свођења целог комуналног и културног живота на најосновније функције вегетирања, него на снажну интервенцију у односе друштене, у покретању општих јавних радова, у отварању јавних послова за неупослене, у предузимању читавих стваралачких акција у режији општине и државе. И данас, у овим тешким днима, не могу се и не смеју заборавити културне и моралне потребе једне велике друштвене заједнице као што је Београд. У те културне потребе долази и питање планског и естетског уређења града, а у вези са тим и подизање споменика. У толико пре и више, што они знатно подижу и дисциплинују поклецнуле духове у овој тешкој кризи, која је не само материјална него и морална. Зар људи, обхрвани бригама, смеју да забораве своје умрле родитеље? Зар народи уздрмани кризом, смеју да угуше у себи пијетет према својим бесмртним великанима? Народи, који не умеју да цене и поштују своје велике људе, не заслужују ни да их имају!

Наша је отаџбина у стању, вођена својим паметним синовима, да се одужи и својој живој деци и својим умрлим херојима! Споменици у престоници су наш дуг, дуг наше генерације нашим херојима културе и снаге, пера и мача. А морални дуг једног народа већи је од свих других дугова! * * * Наша лепа престоница нагло се развија. Странци долазе у масама у Београд и ми пред њиховим радозналим питањима о нашим националним споменицима — сада морамо да ћутимо! За прошлост имамо бар поштеног оправдања: били смо петстолетни робови; а више од пет столећа мртва стража на културној капији Запада, бранећи његову цивилизацију од свих могућих варвара, од Татара до Турака. Ми смо крваво, кроз дуге векове бранили Запад, да би он могао да у миру подиже споменике своје културе. Али зато их ми нисмо могли да подигнемо. И што смо их имали — послужили су нам као заклон и барикаде од татарских стрела до османлијских кумбара. Али чиме ћемо сада да се бранимо пред културном Европом? За сто година нашег новог државног живота ми смо дали културној историји човечанства и међународној галерији великих људи — неколико десетина истинских хероја! И то хероја на којима би нам могла да позавиди свака културна држава, која ^се, заклоњена од најезде варвара, развијала у сенци мира. Па где су споменици великим духовима и заслужним синовима нашег народа? А они нису само дуг прошлости, него и васпитачи генерацијама, које пристижу. Може још да буде спорно да ли ти споменици треба да буду у форми уметничких творевина или у облику хуманитарних народних домова (болница, дечјих домова санаторијума, и т. сл.) али ни за кога не може да буде спорно, да ли уопште треба подићи те споменике, и да ли кроз њих треба да одужимо свој национални дуг оним херојима духа и снаге који су прошли и пали на пољу националне части са пером или пушком у руци. ■ Дакле, и национални, и естетски и морални разлози говоре у корист ове тезе да се ти споменици требају подићи. Па кад то стоји, онда је значајно да се стручно и са ауторитетом расправи где их и како треба подићи у Београду као престоници Југославије. На та питања су нам дали своје документоване одговоре најстручнији и најпозванији међу нама. Ти ће одговори —које објављујемо у овом броју — надамо се, резултирати једно опште гледиште и тако припремити најпуније решење овог културног прбблема наше престонице. Редакциони одбор „Београдских општинских новина."