Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 319

својину, а у суштини је не дира, јер се умна снага као духовни капитал појединаца, не штети, него се у много прилика боље и сигурније награђује и обезбеђује. Остаје да расмотримо најважнији приговор из реквизитоара противника социјализације, а то је убијање иницијативе и индивидуалног полета, који су од увек били главни постулати личног и друштвеног напретка. Не само да се тај разлог не може примити теоријски, јер је у основи нетачан и психолошки савршено произвољан, него је и дуга пракса људи и народа доказала стање ствари са свим супротно. Ако би се доследно извео овај приговор, онда ни једна јавна служба не ваља. Онда и државна и самоуправна служба убијају полет и личну иницијативу својих службеника. Шта је сметало' огромним масама лекара што су цео век провели као државни и општински лекари по разним уредима и болницама?! Зар баш највећи проналасци на пољу медицинске науке нису учињени од болничких и универзитетских лекара и то баш зато што су они збринути како тако и лишени бриге и борбе за сутрашњицу. С друге стране што им је служба у болници стављала на расположење огроман материјал у болесницима и техничким сретствима, које приватна пракса готово никада не може да има. Да нема кабинетских научника и лекара по огромним градским. болницама, медицинска наука показала би врло мало напретка, јер за све своје проналаске она дугује научницима, кабинетским и лабораториским радницима, великим лекарима огромних болничких завода, а најмање приватним лекарима, које је целе апсорбовала трка за приватном зарадом у неоспорно тешкој борби за опстанак. А баш међу тим људима постојао је од увек огроман проценат високо обдарених људи, дубоко интуитивних, који би науци много дали, да нису били принуђени да практичним радом обезбеђују свој живот. Још један висок социјално-етички разлог постоји у корист социјализације лекарске службе. То је питање њиховог лекарског достојанства и поноса, и питање, најзад, — највеће и социјално најзначајније: питање хуманости њиховог јавног рада. Од увек, од најмрачнијих дана људске историје па до данас, народне су масе издвајале лекара и апотекара (некада спојене у једну личност, нарочито за време теократије) из круга других интелектуалних редова. И данас се у нашим градовима задржао један леп обича| да се у апотеку улази гологлав као у храм. Лекар је од искони био у очима народа нешто хумано и апостолско. У њему је и несвесно гледан један део Христовог бића, који божанском снагом подиже из мртвих. Међутим, ови дани сурове борбе за опстанак порушили су огромним делом то лепо веровање, тај пијетет према лекарском реду. А и

маса лекара, млевена у жрвњу тешког живота, довијала се на све начине да што више заради и обезбеди јесен свога живота, када се не буде могло да трчи и ломи за зарадом. Нису, можда, без много основа узајамне оптужбе многих наших лекара противу пацијената, и пацијената против лекара. Богати београдски парвени траже од њих тешке компромисе са савешћу и ударају гласом на онај бруталан рефрен: ,,ја вас плаћам"! Лекар је у својим високим амбицијама унижен да прими награду,. која се по некој чудној иронији судбине увек креће као и награда кокоте: од предратних два динара до поратних 80 динара. Та сурова борба са животом многе је морално отупела, многе интелектуално сатрла. Нису ретки тужни примери апсолутног непраћења науке код многих београдских лекара, који не само да не познају последње тековине медицинске знаности, него врло често нису ни чули за њих! Нека су далеко од истине узајамне оптужбе наших лекара, да многи од њих протежу боловање својих пацијената у недоглед, ради своје користи; нека су имфамна сва тврђења и подметања, да има лекаоа у Београду који V болеснику гледају само сиже за експлоатацију, па га месецима лече и ако није болестан. убризгавају му место салварзана, кинина и др. — дестилисану воду или што год слично њој: али једно стоји као непобитна истина, да је негда високи углед лекара у београдско ј средини данас доста пољуљан, као што је доста пољуљана и њихова материјална егзистенција. Колико је тај факат болан кад се има на уму онај чувени хероизам наших лекара у по-следњим ратовима, у кошма су пали као жртве више од 70% из њихове мале фаланге, сузбијајући пожртвовано колеру, дизентеоиIV, пегави тифус, грип и друге тешке епитемије. Тај хероизам заслужује да им се подигне маузолеј ради примера онима који за нама долазе! Противу социјализације узбунили би се вероватно по неки наши приватнч лекапи, наоочито они са богатом пацијентелом и завидном ординацијом. Али њихов би број био незнатан. Соцшализација јавне лекарске службе не значи никакву насилну експропри1'ацију: приватни интереси не само да нису угоожени V соцшализанији него су на прптив много јаче и почвичнше загаоантовани. Према томе. стрзх са те стране излази из круга обзгомшх дискцсша. Тежиште питања о социјализацији лекарске службе код нас не лежи само у апсолутној правичности и општој корисности те социјализације него и у социјалном и материјалном обезбеђењу самих лекара. Када се то питање праведно реши, онда (сем незнатног броја себичних и заинтересованих) нико од наших лекара не може ништа рећи против социјализације.