Opštinske novine

Стр. 418

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

нара данашњих (14.57 дин.), а 1841 године од 14 динара данашњих (13.86 дин.). Дакле, упоређења са Данашњим основним животним приликама, цена хлебу 1890 претстављала је у Београду данашњу вредност од 3.33 дин. килограм, брашна од 2.90 дин., а пшенице од 2.25 дин. килограм. У априлу месецу исте године понова су поскупили пшеница и брашно, и то пшеница на 17 пара, а брашно 21.5 пара. Одбор Београдске општине на седници од 16 априла решио је тада, да се и цена хлеба повиси са 2 паре по килограму, тако да се хлебац од једног килограма продаје по 25 пара, односно у данашњој валути 3.62 дин. Ове цене, које је Одбор одређивао, тицале су се у главном полуцрног пшеничног хлеба, дакле Оног, који су сиромашни слојеви највише трошили. У том смислу Општина је 12 маја исте године издала следећу наредбу: „Таксу за продају обичног хлеба одређиваће и надаље општински Одбор заједно са назначењем мере (тежине) према цени; а за бели хлеб Суд О. г. Б. наређује, да се од данас продаје (бели хлеб)) увек у потпуној тежини килограма. Такса за бели хлеб за сада се неће одређивати, и по томе хлебари до даље наредбе продају белог хлеба могу вршити по цени, коју сами одреде. Ко се не буде ове наредбе придржавао и бели хлеб продавао по непрописној тежнни, казниће се по закону." Већ 26 јуна, на захтев извесних одборника, извршена је анкета и сравњење цена житу, брашну и хлебу, па је Одбор решио, да се цена хлеба смањи за 2 и по паре по килограму, т.ј. на 22 и по паре (3.26 дин. данашњих). Две и по паре, за колико је цена хлебу овом приликом смањена, претстављале су свега вредност од 36 пара данашњнх, али је одбор сматрао да је и та мала разлика врло значајна за сиромашне Београђане. 20 јула општински Одбор понова се бави питањем хлеба. Расправљано је, да ли треба спустити цене хлебу, јер је жито понова појевтинило. Мишљења су била подељена. Док је половина одборника налазила да цене хнеба треба спустити према пијачној цени жита, друга половина је изнела разлог, да нагло појевтињавање жита не утиче одмах на цену брашна, те према томе цена хлеба не може се спуштати чим падне цена жита. Ово гледиште победило је свега са 1 гласом већине и с тим, да се иста цена хлебу задржи свега до 1 августа, т.ј. свега још 10 дана. На седници одржаној три дана доцније Одбор је решио: „да у будуће, кад се говори

0 хлебу, Суд О. г. Б. поднесе Одбору преглед цена, по којима је ранија цена била одређена, а тако исто и табелу по којој ће се, према цени жита и брашна, расходима које имају хлебари и проценту зараде њихове, израчунавати и одређивати цена хлебу." Концем 1890 године, 17 децембра, Одбор је саслушао извештај о ценама, жита и брашна и решио: да се повиси цена хлебу са 1 паром по килограму. То је износило свега 14 и по пара данашње вредности. У исто време Одбор је изабрао комисију, у коју су ушли одборници г. г. Марко Леко, Мата Јовановић, Ђока Николић, Раденко Драговић и старешина Хлебарског еснафа, са задатком, да саставе таблицу према ценама брашна, по којој би у будуће сам Суд О. г. Б. на крају сваког месеца аутоматски пропнсивао цену хлеба за идући месец, према пијачној цени брашна. У почетку 1891 Одбор је повисио цену хлеба на 23 паре килограм, а у априлу исте године спустио је на 22 паре, да би је неколико дана доцније подигао на 24 паре, а половином месеца, на молбу Хлебарског еснафа, подигао је на 27 пара. До новембра месеца Одбор је у више махова мењао цене од 23 до 27 пара, а 11 новембра цена је подигнута на 28 пара килограм. Цена пшенице кретала се тада око 20 пара, а брашна око 25 пара. У данашњој вредности те цене изгледају овако: пшеница 2.76 дин., брашно 3.45 дин., хлеб 3.86 дин. Како су се кретале цене хлеба у Београду (прописане од Општинског одбора) у току 1892 и 1893 године показаће им следећа табела, које нам износе и упоређење тих цена са данашњим ценама у куповној вредности данашње валуте. Цене хлеба у Београду 1892 и 1893 год. Као што се види, Београдска општина је онда била главни фактор у одређивању цена хлебу на свом подручју и хлебари су морали да се покоравају ценама, које је она прописивала, а које су се мењале врло често, према приликама и потреби, тако да београдски потрошачи не би ниједнога дана били оштећени једном, данас редовном, појавом: да се цене производа одмах пењу у сразмери (а често и несразмери) са скоком цена сировина, док у случају падања сировина прерађевине још дуго задржавају своју првобитну вишу цену. И једно и друго иде на очигледну штету потрошача, а доноси неоправдану корист продавцу. Општина, као тело много еластичније од државног административног апарата, требала би и данас да добије специјалним законом пуно овлашћење да сама прописује цене на свом подручју бар за главне животне намирнице, а то је у првом реду хлеб, а одмах затим месо и млеко.