Opštinske novine

Стр. 472

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

површине и извршени јавни радови нерационално искоришћени. У циљу рационалнијег искоришћења земљишта, саобраћајних површнна и јавних радова у новије време насеобине са малим становима не граде се више са слободним зградама, него су зграде, или пре станови, грађени у непрекидном низу, са малим фронтовима (од 5—7 метара). На тај начин грађени станови имају, са економског гледишта, ове добре стране: а) смањивањем фронтова зграда и грађењем у низу смањуЈу се површине градилишта (уколико код таквог колективног грађења може бити говора о градилиштима); б) грађењем зграда у низу чине се знатне уштеде због заједничких зидова и због тога што је грађење у маси економичније од појединачног грађења; томе треба додати да су трошкови око одржавања зграда у низу и трошкови за огрев мањи него код слободних зграда. Но и такав начин грађења станова допушта сразмерно малу густину насељености, што изазива ширење насељених површина. Сувише велика раширеност површине града захтева и велика померања становништва од станова ка пословним центрима и обратно. Тако професор Фридбергер, директор Института за испитивање хигијене у Берлину, даје прорачун према коме губитак у времену због одласка на посао и враћање кући, узег само са Уг часа дневно, код 2,2 милиона радника у Берлину износи на годину губитак од 37,5 милиона радних дана ,или друкчије изражено: радник који проведе 30 година у раду, 2 године изгуби у превозу. Стога Фридбергер сматра да је за већину градског становништва, економски слабог, становање на периферији неекономично. Затим Фридбергер изводи даље закључке да се као једини адекватан начин грађења по великим градовима јавља високо грађење са што више зелених површина у непосредној близини зграда. Што је становање по вишеспратним зградама омрзнуто, ои баца кривицу на рђаво законодавство које Је допуштало грађење тзв. касарни за издавање, које су по своме склопу, уређењу и нехигијенским условима биле рђаве. Он сасвим правилно сматра, да је жеља за самосталном зградом више ствар осећања него разума и да се станбена политика не сме водити обзирима осећања насупрот законима економије. Даљим испитивањима утврђено је да на степен здравствености становника ниуколико не утиче околност да ли они станују у ниским или високим зградама, и да на здравственост негативно утичу углавном недовољно осунчавање и проветравање, тескоба стана и рђава исхрана. \Уа11ег Сгоршз, један од најугледнијих поборника за рационално грађење сматра да грађење високих зграда за становање омо-

гућује не само за град најподеснији и најекономичнији начин становања, него да је становање на висини пријатније због већег мира и удаљености од прашине и због изгледа у зеленило које окружује са свих страна зграде. Из свега што је напред изложено излази, да мале станове не би требало градити у облику слободних зграда; да би требало на периферији почети са грађењем насеобина са малим становима, грађених у низу, и да би требало узети у студију могућност грађења вишеспратних зграда са малим становима у ужем грађевинском реону. Шта да се ради са нездравим становима? Место одговора ми ћемо потсетити Београдску општину да постоји § 94 Грађевинског закона који налаже општинама да воде евиденцију о постојећим грађевинама, да доносе решења о оправкама или рушењу нездравих зграда и о забрани даље употребе такве зграде. О комуналним интервенцијама, које се помињу под тачкама 8 и 9, и њиховој примени на мале зграде и велике касарне за становање мислим да је беспредметно говорити ако за такве интервенције нема законске подлоге. Наш Грађевински закон и Упутства за грађевинске правилнике не само да допушају грађење зграда касарнског типа него допуштају нехигијенско изграђивање унутрашњости дворишта вишеспратним зградама за становање и грађење станова у подрумима, што се није смело никако допустити. 3 ) На питање под 10 мислим да ће се моћи одговорити тек после извршене анкете од стране Отсека за штампу и пропаганду Општине града Београда. Најзад, који је начин најбржи и најпогоднији за решење тог важног питања? Питање је, специјално за Београд, тако тешко, да бисмо га скоро оставили без одговора. Тешкоће су у овоме: 1) Београдска општина нема више слободних комплекса за грађење у већем обиму. Уколико их има то је одређено за зеленило. 2) Регулационим планом (ако још има право на тај назив?) није предвиђено ниједно место за ванградске насеобине са малим становима, иако се још 1921, у програму, предвиђао читав систем таквих насеља. 3) Финансирање за набавку земљишта и за грађење таквих насеља, за данашње прилике свакако је озбиљан проблем. Под тако неповољним оклностима не може се очекивати и брзо решење тог питања. У овај мах мислимо да би најпотребније било израдити један програм и план рада. Затим обезбеђење и прибављање земљишта (путем асанације извесних рђаво грађених, дивљих насеља?), па тек затим детаљне студије, финасиски план и остварење постављеног програма. 4 ) О томе више у нашој расправи у „Архиву за правне и друштвене науке", од 25-У-1933.