Opštinske novine

5

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 477

градске општине, које имају за задатак социално старање о својим грађанима, побрину мало више о станбеном питању. То питање се јавља свуда у тројаком изгледу: као квалитативно питање, као квантитативно питање и, најзад, као урбанистичко питање. Као квалитативно питање прво, јер сваки стан мора имати извесну вредност, извесан квалитет, мора бити довољно простран, да би се избегла пренасељеност, а мора бити и хигијеничан, да би одговарао основним правилима чистоће и здравља. У овом случају градске општине интервенишу помоћу своје грађевинске полиције (у Немачкој Бауполицај, код нас Грађевински одбор). Затим долази квантитативно нитање. Није довољно да је стан само здрав, већ га мора бити и у довољном броју! У наше доба то је уједно и најважнији проблем станова. Градска општина овде игра велику улогу, јер приватна иницијатива или ради са претерано несношљивом високом добити, што се једино и може очекивати од ње, или није успела да начини довољан број станова за потребе града. Овај проблем да би се социјално исправно решио обично превазилази снагу приватне инцијативе; он захтева интервенцију комуналне власти не само због те приватне немоћи, већ да би се одупро злоупотребама приватних сопственика. Појмљиво је да ће се богати сопственици одупирати да се у питање подизања станова меша власт: држава, општина па и разна предузећа. Јер они би чак ишли на то да се смањи количина станова на тржишту да. би се појавила већа тражња, па са њом и већа цена роби. Где год се у свету показала незгода због несташице станова, било због претерано високих кирија, било због нездравих хигијенских услова, било због поремећаја социјалних, власти су у границама своје моћи, учествовале у побољшању прилика. Бечка општина зида читаве квартове хигијенских станова, због несташице; Енглези подижу Гарден-ситие, због побољшања хигијенских услова; Французи доносе закон од 24 октобра 1919 год да би спречили несавесне шпекулације са киријама и Лушеров закон из 1928 год. о подизању јевтиних станова, итд. Међутим, сем генералисања, које је свакоме јасно, да треба помоћи кризу станова, не може се ни један метод наметнути једном конкретном примеру, рецимо Југославији или Београду, пошто је сваки случај за себе и метод који се примени мора бити резултат свестране анализе датог конкретног случаја. Ми можемо познавати енглеске Гарден-ситие, Бечке општинске станове и француско законодавство, али то не можемо и не смемо применити код нас, а да не простудирамо тачно наше прилике и стандард живота. Према томе акција, коју буду предузеле у том смислу власти код нас, разликоваће се у многоме од сличних акција у иностранству.

Као урбанистичко-естетско питање, стан по себи као ћелија града, игра исто тако важну улогу. Није све једно, ни по хигијену ни по естетски изглед града, како су ти станови груписани, где се налазе, јесу ли у насељу са зеленилом или у трговачком делу града. Овде власт, првенствено општина, има велику улогу, ако правилно схвати свој задатак. Генерални план је овде главни помагач. При оваком генералисању ствари одговорићемо на анкету о конкретном случају Београда. 1) Квалитет београдских станова расте из године у годину. Ако занемаримо доба до 1900 г., које је оставило сасвим незнатан број још „живих" станова, већином по јавним зградама и богатијим престоничким кућама, станова који чим су доживели данашњицу, значи да не спадају у слабе и мале, већ солидно зидане, — станови који су доцније зидани, имали су да се повинују грађевинском закону из 1898 г. и из 1901 г. И ако непотпуни, ти стари закони су били добри; само што нису примењивани. На жалост, комунална администрација није сустизала животне потребе. Ако управљати значи предвидети, овде се то не би могло рећи за Београдску општину. Готово сва данашња предграђа, никла су самозвано, за њих прописи нису ни стигли да важе, регулације није било, границе атара су се померале, захватајући „слободно", односно накарадно, израђене делове. Али еволуција је ипак несумњива. Сада општина београдска проширује регулацију, издаје правилнике, људи подносе своје планове на одобрење Грађевинском одбору, овај примењује закон, „кочи" самовољу, и од станова са тесним собама у вагонском стилу компонованим, постепено се долази до садањих исправних композиција, са купатилима, енгл. клозетима, лифтовима и целим конфором. Само што се Општина ипак не може похвалити да цела заслуга лежи на њој! Напротив, она је минимална. Ми држимо да свест грађана о хигијени и естетици игра много већу улогу. Јер има разних вила и зграда на Топчидерском брду и у предграђима које су „без одобрења" подигнуте, па су ипак, хигијенске и лепе. То, ипак, не сме да нас заведе од принципа да слобода у зидању не даје никакве резултате, и да је градска општина дужна да још више посвети пажњу свом задатку око прегледа планова. Да би јој се то олакшало и да би се већ једном стало на пут злоупотребама у зидању, увидевши да је стари грађевински закон непотпун, законодавзц издаје нов Грађевински закон (7 јуна 1931 г.). Сасвим у модерном духу урбанизма схваћен, он ствара нове, сјајне могућности, захтева нове методе и ствара градским општинама озбиљан посао. По њему општине су дужне да израде сво.је: Генералне планове, Уредбе о њиховом извођењу и своје нове