Opštinske novine

Стр. 478

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Грађевинске правилнике. Последњи игра у овом случају главну улогу. Живот је комплицирао захтеве и људи се старају да их са што мање средстава остваре. Пројектанти и сопственици теже да до максимума искористе, плацеве, спратове, еркере, број станова на имању итд. Благодарећи одредбама новог Грађевинског закона општине добијају могућност а и дужност да административним путем утичу на квалитет станова. У главном, за оне станове који су у последње време прошли и одобрени од стране Грађевинског одбора у Београду, може се рећи да су квалитативно добри и да одговарају основним хигијенским прописима. Међутим, има зграда са становима подигнутим без ичијег одобрења (Јатаган-мала и разне „виле" по предграђима), као што има пројектаната који подносе план на одобрење али злоупотребљавају недостатке и непотпуности досадањих правилника. Зато је то једна од првих потреба а и дужности, према Грађевинском закону из 1931 г. да Београдска општина што пре донесе свој нови Грађевински правилник како би спречила разне злоупотребе и тиме посредно утицала на квалитет београдских станова! Неминовност је очигледна кад се узме у обзир да су поједини пројектанти почели да стављају кујне и клозете на фасаду, иако зато имају места у дворишту; кад праве бунаре уместо светларника, препиру се чак до Државног савета око претеране висине зграде, и око неких абсурдности које Државни савет ипак прими као умесне једино из формалних разлога, јер „по досадањем правилнику то може", пошто другојачије није речено. Београдској општини дат је законом рок од две године (више 6 месеци колико је било потребно да изађу и упуства Мин. грађевина) да изради свој нов Грађевински правилник. Био би велики злочин према Београду пропустити тај рок. То је уједно и једини начин да се административно помогне квалитету београдских станова. Мали станови, који су се затекли од пре рата или који су касније самозвано никли, и у којима живи радни, сиротији сталеж, не пружају задовољавајућу слику. На против, су врло мало удобни, чине ругло својом „архитектуром" и нису ни мало хигијенски. Београд обилује у таквим нездравим становима, што су господа ко.ја сарађују на теренском делу ове анкете већ доказала. Али мора се знати да је то једно зло које свуда без разлике постоји. Нема данас готово ни једног већег града да није бар у извесној најмањој мери обдарен том напасти. Јер чињенице да станова нема у довољном броју и да су они што постоје ругло и извори заразе и нездравог морала (услед пренасељености) и чине те се о томе воде овакве анкете, доносе разни грађевински и полициски прописи и власти помажу са зидањем. Париз не само што има т. зв. „нездрава острвца" по својим кварто-

вима, са којима париска општина и дан дањи муку мучи, већ има своју чувену „зону" на периферији, која ни мало не уступа нашој Јатаган мали, која чак инспирише филмске режисере за сценарија, и због које се бије вечита битка по њиховом општинском, одбору. Исто тако Берлин има своје „Баиђепко1оше" које су га потпуно опколиле. Али то је зло које се лечи временом и разним умесним административним поступцима. Београдска општина ту може помоћи на више начина директно, а посредни би начин и први уједно био један добар, већ горе наведени, Правилник. Остале начине додирнућемо касније. II) Квантитет ако би био у складу са квалитетом, је много већа тема за разговор. Ова анкета поставља питање: има ли Београд довољно малих и јевтиних станова за своје сиромашне грађане? Према разним статистикама утврђено је, да сталеж који живи искључиво од своје зараде и према социјалном и трговачком поретку од данас, ако ништа не заштеди, треба да ту своју зараду распореди овако: за храну 60% за стан, (огрев и освет.) . 18% за одело, веш и обућу . 15% разно (са забавама) . . . 7 % свега 100% У Београду је тај однос јако поремећен и зато се појављују немиле последице. Ако 18% потребних нормално за стан, заокруглимо мало на више на 1/5, одмах ћемо, без даљнег, увидети да то не одговара стварности код нас. Нека је чиновнику, оцу двоје деце, просечна плата 2000 дин. месечно, ако би на стан ишла 1/5, значи да би он требао да плати 400 дин. месечно за стан од три собе са принадлежностима. То је у Београду неостварљиво, пошто код нас кирије узимају 1/3 до 2/5 од плате па и више. Да је однос поремећен, види се и по томе што новац уложен у „зидање за ренту" доноси много више но исти уложен у банку на приплод, што би у редовним приликама требало да буде једно те исто, могуће за 1—2% само више кад се улаже у „зидање". Из овога излази прост закључак, да Београд нема довољно јевтиних станова, па према томе да нема довољан број станова у опште. Београд дакле није без станова, (то се види и по силним огласима по новинама и по извештајима Грађевинског одбора о броју ново подигнутих зграда),*) већ је без јевтиних станова. Вршећи улогу социјалног стараоца Беогоадска општина овде мора помагати. Како? Подизањем својих станова, нормирањем цена са досадашњим кућевасницима, давањем зајмова под јевтиним условима или са уступањем терена за подизање станова?

*) У Београду је после рата подигнуто око 5300 зграда.