Opštinske novine

Д-р Божидар Р. Петровић, хемичар

Проблеми сузОиЈаљ^ сифилиса у Београду I

Сифилис, једна од најтежих и најфаталнијих социјалних болести (поред туберкулозе и алкохолизма), у растењу је код нас не само у Београду и другим већим градовима, већ и код широке народне масе — на селу. Ове чињенице јасно показују статистике државне венеричне поликлинике. Ове статистике износе највећма стање конгенигалног сифилиса. Нас овом приликом интересује како изгледа екстрагенитални сифилис, нарочнто онај професионалног карактера, што се код разних фабричних и занатских радиности у градовима преноси и шири. У Београду" се истина полако али стално развија фабрична радиност, која све више потиекује примитивно занатство те се ово гешко али још увек одржава на пијаци. У мањим градовима у унутрашњости, а нарочито по паланкама, постоји још увек само занатска радиност. Познато је, да су на развој и ширење сифилиса у народу, као и код туберкулозе, од највећег утицаја тешко економско стање, материјална беда, економска криза у опште, а са овима паралелно и алкохолизам. Тако се бпажа ширење сифилиса нарочито код широке радничке масе по великим индустриским центрима, код занатских радника, затим код средњег и сиромашног сталежа. И наш нови Београд не изостаје у овом погледу иза великих европских градова. Тако једна статистка из 1931 године показује, да се је у 1930 години сифилис повећао у Београду :а преко 18% према 1929 години. Невероватно истиниту али у исто време и страшну слику о стању сифилиса и туберкулозе код нас пружа нам књига „Туберкулоза и сифилис са гледишта социјалне политике'', од г. Слободана Ж. Видаковића. Свима су познате страшне последице ове опаке и тако рећи неизлечиве болести, чије жртве обично најзад доспевају или у душевну болницу, или проводе свој живот унакажени, без носа, са рањавим устима или другим отвореним раницама, или залечени без отворених рана, или узети, паралитичари, са обољењем од табеса итд., а од који се сваки грађанин са сажаљењем и одвратношћу склања. Они нрсрећни сифлистичари, као и сви други залечени претстављају опасност по

околину и друштво, јер могу бити тамо где живе и раде несвесно расадници ове тешке социјалне болести. Као једну илустрацију више за разорно и уништавајуће дејство узрочника разних заразних и социјалних болести, па и сифилиса на животни организам човеков, навешћу овај стварни случај из Београда: 1929 године упућена ми је била у хемиско одељење Централног хигијенског завода ради анализе грудног млека заједно са бебом г-ђа К. из Београда, мати још 4 деце. Госпођа К. као и њен муж добијали су баш у то време инјекције неосалварзана противу сифилиса. Дете је било тако мршаво и неразвијено, да је било жалосно гледати га како плаче и покретима тражи сисе—млека. Али млека мама није имала довољно. На 2 сата после дојења није се могло исисати једном снажном пумпом (Хајмовом) ни 2 куб. см. грудног млека. Сутра дан је морала доћи г-ђа К. пре дојења те се добило једва свега 13 куб. см. млека (место 130—150 см. најмање). Анализа мелка дала је иначе нормалан изглед, сем за беланчевине које су показале резултат 1 %. Кад се зна да је за протеине просечни проценат код здраве жене—доиље 1.6—2%, онда се јасно види, да је овде одојче у дефициту најглавиије азотне хране (материјала за месо и снагу) за 33—50% испод нормале. А кад се зна да са беланчевинама иду паралелно и проценти фосфата креча у млеку — т.ј. материјал за скелет и кости код човека, онда се тек види куда циља и чему води овако здравствено стање ове и сличне београдске мајке и њеног нараштаја. Пре неколико месеци поднет је Народној скупштини пројекат Закона о сузбијању кожних и венеричних болести, којим је учињен несумњиво велики корак унапред у раду сузбијања и ширења полних болести, а све у циљу опште заштите народа од кожних и венеричних болести. Надлежно законодавно тело посветиће своју пуну пажњу овом законском пројекту и учинити да у најскоријем времену добијемо потпуно савремени Закон о сузбијању кожних и венеричних болести. Нама је овде намера да укажемо на извесне околности и рђаве навике махом профе-