Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 733

мо да би то било неопходно за наше данашње прилике. Сад се намеће питање, да ли би та стабилизација цена спадала у делокруг одређивања и утврђивања државе или би се могла поверити градској општини. За овај посао, где су често локалне прилике предоминантне и где се има много конструисати и управљати према тим приликама због нејединствености тржишта, мислимо да је погоднија градска општина, али би држави требало дати надзорну власт и једну дужност да изради општу, генералну линију од које би била допуштена одступања у границама од ње дозвољених, у чијим би се димензијама кретала интервенција градске општине, и према локалним приликама одређивала своје држање и своја решења. Према структури наше земље и према класификацији незапослених елемената у нашим градовима јасно је да би у овом послу имале искључиво, Са малим изузетцима, да учествују великоградске општине. Ми на њих овом приликом и нарочито мислимо. Ово би била једна оштра мера чије благотворне последице не само да би осетили незапослени већ и остали недовољно запослени грађани и сви они који осећају незгоде и муке услед данашње неповољне економске коњуктуре. Од специјалних мера које би требала да предузме општина и које би имале да активирају њен буџет ми бисмо могли предложити следеће: На првоме месту мислимо да треба опорезовати у општинској режији све странце, запослене у нашој земљи и то свака градска општина у своме атару. Није никаква тајна да су у нашој земљи запослени многобројни странци, са често, за данашње прилике, фантастичним платама, ту има велики број интелектуалаца запослених као разни директори, вицедиректори, прокуристи, разних страних акционарских предузећа. Код нас ради такође и велики број неинтелектуалаца — странаца, који су као високо квалификовани и стручњаци по разним предузећима. Њихове земље, претрпане радном снагом, бациле су их ван граница, где је наша држава за њих прави Елдорадо, у којој живе боље но што би живели у својој земљи, потискујући нашу радну снагу на свима странама. И сада, кад све земље предузимају оправдане и грчевите мере да' би елиминисали страну радну снагу са домаћих пијаца, кад им то не предузимамо и кад смо у том погледу ретко толерантна земља, не видим разлоге који би могли спречавати такво комунално опорезивање, опорезивање странаца а у ко^ рист наших домаћих радника, који су често без посла баш услед страног запослења и који ће у случају ра1~а имати да бране ову

земљу својом крвљу и својим породом, често можда баш од тих истих странаца. Недавно је објављена једна статистика из које се види да су у нашим градовима запослени преко осамдесет хиљада странаца. Од њих готово сви раде и обитавају по великим градовима. Један, не претеран, него оправдан порез на њихове зараде, донео би огромне приходе нашим градским општинама, из којих би се веома повећале суме потребне социјалном старању за неупослене домаће раднике. Ми смо у прошлом чланку дотакли се чувеног француског стручњака Брасоа, у питањима комуналних финансија. Он је, бавећи се проблемом како да се нађу извори за нове општинске приходе, предлагао две нове врсте општинских дажбина. Наиме, на прираштај вредности земљишта и зграда и на скупе и претерано луксузне станове. Да су стицајем политичких и социјалних прилика непокретна имања у Београду скочила после рата неоспоран је факат, и њега мислимо не треба доказивати. Београд је од престонице мале Србије постао центар велике Југославије, центар много развијеног и политичког, и привредног, и трговачког, и финансиског живота. Појавила се потреба конституисања нових институција, потреба смештања много већег броја станара него што је то било пре рата, и логично је да су те потребе диктовале скакање земљишта, нарочито оног постојећег у центру вароши и у његовој околини. За то подизање Београда и за скакање његових објеката на финансиском тржишту нису његови сопственици имали скоро никаквих заслуга. Они су деобници тих заслуга заједно са целим народом, који је учинио много, често претерано много, за васкрс Србије и васкрс Београда. Да ли је са социјалног гледишта поштено и праведно прираштај вредности тих зграда и земљишта оставити само њиховим власницима, који често за тај прираштај вредности немају никаквих заслуга или је погодније опорезовати тај вишак у једној вишој социјалној мисији? Ми смо присталице овог другог решења, тим пре што су то увеле и друге земље, и више буржоаске и више привржене данашњем економском статус квоу но што је то случај са нашом земљом. Ово опорезивање треба да буде тако конституисано да заводољи прогресивно начело и да узме у обзир терете појединих имања и време сопствености њихових сопственика. Овде је потребан један стручан Одбор који би имао да изцади детаље и да их пружи општинској управи Београда, као и осталих наших већих градова. Видели смо већ раније да су Енглези били увели порез на станове. Видели смо како је з*