Opštinske novine

Стр. 738

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

одлуке могу нападати само средством правних лекова — приговором на одбор и жалбом на надзорну власт. По новом Закону о општинама надзор се може двојако тумачити: као надзор по сили закона (формални надзор) и као надзор по слободној иницијатнви управне власти (политички надзор). Другим речима ако се надзор узме као право контроле органа централне власти над радом општинских органа, то право може бити двојако: формално и дискреционо. Ово разликовање има својих врло важних практичних . последица. Када настане сукоб између општине и државне самоуправе због примене формалног права надзора, тај се сукоб може и мора коначно расправити пред Управним судом. Међутим ако тај сукоб буде изазван због примене дискреционог права надзора, он се никако коначно не расправља код админпстратпвних судова него само код Министра унутрашњих послова. Формални надзор има за предмет појединачне одлуке општинског одбора које се достављ.ају преко записника одборске седнице надзорној власти. Надзорна власт може нападати на одлуке (задржати их од извршења) само у ова три случаја: 1) ако су оне противне постојећим законима, 2) ако нису сагласне са законитим наредбама власти, и 3) ако се њима прекорачује делокруг општине, (в. § 125 Закона о општинама). По пријему записника надзорна власт дужна је у року од осам дана или оснажити решење општинског одбора или га задржати од извршења. Ако би надзорна власт затражила накнадно акта у вези са предметом о коме треба решење да поднесе, онда тај рок почиње да тече од дана када та акта стигну надзорној власти. Шта ће бити ако непосредна надзорна власт (овде треба увек разумети поглавар), не донесе никаву одлуку у означеном року? Закон не даје никакав одговор на то питање. М.еђутим, ако бан ожалбено решење непосредне надзорне власти не поништи или акта не упути Управном суду за осам дана, или Управни суд не донесе пресуду за месец дана од када је примио акта од бана, сматра се да је одлука општинског одбора правно снажна. То је последица неиспуњавања горе назначених рокова. И ако закон ништа не говори мора се томе аналого поступити и у случају када непосредна надзорна власт не задржи од извршења одлуку општинског одбора за осам дана по пријему записника односно по пријему накнадно тражених аката, пошто

сва три назначена рока имају исти циљ, а на име брзо поступање по свим самоуправним пословима код надзорне власти. Ако, дакле, непосредна надзорна власт не задржи одлуку општинског одбора од извршења за осам дана, сматра се да је та одлука правноснажна. Ако задржи, општински одбор има права да се жали за 15 дана бану. Даљи рокови и поступак назначени су мало више. У главном цео тај сукоб мора по сили закона да буде ликвидиран за 61 дан, сем ако се тај рок не продужи због накнадног тражења непосредне надзорне власти допуњујућих аката. Код ових сукоба насталих због примене формалног права надзора важно је приметити да је принцип општинске самоуправе загарантован против самовоље органа надзорне влсти. Ту гаранцију пружа Управни' суд код кога се тај сукоб има коначно расправити. И најзад, тај сукоб може само да настане због повреде закона и прекорчења делокруга општине. Ако решење поглавара о задржењу од извршења одборске одлуке не буде обрзложено повредом закона или прекорачења општинског делокруга општинске власти, оно не може никако опстати. Такво је решење без икакве законске основе. Међутим, такав случај већ није код примене дискреционог права надзора. Овде се сукоб коначно расправља код Миннстра унутрашњих послова, и њега бан може изазвати у свако доба када нађе да је рад општинског одбора и управе као и местног збора штетан по важне опште државне интересе, или ако бан стекне уверење да општинска управа не предузима у довољној мери оно што изискују самоуправни задаци. (В. §§ 127 и 130 Закона о општинама). Ово днскреционо право надзора представља прави Демаклов мач над општинском самоуправом, пошто бан може, кад стекне уверење о постојању горњих чињеница, разрешити општински одбор, оппггинску управу или претседника. На такво решење општински одбор може уложити жалбу Министру унутрашњих послова који решава у последњој инстанци. Интересантно је напоменути да ово дискреционо право надзора није постојало по старом србијанском Закону о општинама, који је такве сукобе подвргавао на коначно решење Државном савету. По старом закону Министар баш и да стекне уверење по горњим чињеницама нема права да разреши ни одбор ни суд, него једино што му остаје то је да сва акта упути Државном савету који је искључиво надлежан да у таквим случајевима решава.