Opštinske novine

Слободан Ж. Видаковић, Отправник послова С.авеза градова и члан Гл. управе Уније за заштиту деце Краљевине Југославије

Комунално - социјални проблеми дечЈе заштите

Нигде се у културном свету не схвата површније и уже проблем дечје заштите него у Југославији. Они који га познају из основа и у свима његовим танчинама, немају обично снаге да своја схватања наметну у облику обавезног радног програма, а они који имају снаге, најчешће га не схватају ни по обиму, ни по дубини. Чак многи налазе, да је дечја заштита нека врста комунално-социјалног луксуза и непотребне раскоши у овим данима привредно-финансијске депресије. Најнепомирљивији противници њени одлазе чак до комичне аргументације: да су југословенска деца живела хиљадама година без дечје заштите, још од времена кад смо се доселили из наше класичне постојбине Бојке, па ће моћи и сада да живе без ње! Није онда чудо што се под утицајем таквих схватања формирало код многих државних и комуналних фактора једно погрешно уверење, да је дечје питање један облик филантропске акције, које улази мање више у искључиву компетенцију каритативних и хуманих друштава, а општина и држава треба само да субвенирају та друштва и тиме да испуне цео свој дуг према својој деци! Да би се дечје питање једном и у комуналној политици поставило на право место, да би се дало тачно обележје његовог социјалног значаја, и да би се разбиле заблуде, које су везане за њега, ми ћемо у овој краткој расправи изнети неколико есенцијелних одлика проблема дечје заштите.* Деца су темељ породице, темељ народа, гемељ државе. Коме онда међу нама може и сме да буде свеједно, да ли ће ти темељи бити челично снажни или слаби и трошни, на стакленим ногама?!

* Види нашу студију о дечјем питању „Проблем дечје заштите" у делу „Наши социјални проблеми", од стр. 12—-101. Издање Геце Кона. У том свом делу обимније смо обрадили овај значајни социјални проблем, а сада, у овом чланку, држимо се само најактуелнијих момената из социјално-комуналне области дечје заштите. При изради овог чланка служили смо се поменутом нашом студијом о порблему дечје зашгите.

Ако су ти темељи јаки — јака је будућност државе и народа; ако су слаби — чемерна је онда будућност државе и народа, и целе југословенске нације. Ако градске муниципије и држава штеде данас на дечјем здрављу — даваће доцније сто пута више на болнице и санаториуме; ако штеде на дечјем социјалном и моралном узгоју — даваће доцније сто пута више за казнене заводе. Права штедња није штедња на деци, него штедња за децу. Дечји проблем мора да се схвати и решава у његовом најширем обиму. Државна и комунална заштита не простире се само над .убогом децом; она, у највишем интересу друштва и човечанства, мора да обухвати сву децу од рођења до 16 године старости, без обзира да ли су деца обезбеђена или не, да ли су наследно болешћу оптерећена или не, ли су брачна или деца конкубината. Југославија мора да решава питање дечје заштите онако како се оно мора решавати. У томе погледу много се грешило све до последњих дана. Наши водећи кругови и данас под дечјим питањем разумевају само најмизерније збрињавање сирочади. Погрешно се уопште разумева заштита деце. Врло уско и неправилно. Њоме су обухваћена данас само напуштена, сирота и потпуно убога деца, па чак и та деца тек једним врло малим делом. У ствари, социјална заштита деце, схваћена у правом смислу, обухвата сву децу, обухвата их у свима периодима њиховог живота, од рођења до колевке, од колевке до забавишта, основне и занатске школе, заната и гимназије. Контуре комуналне дечје заштите Чим се дете роди треба да постане мали и пуноправни грађанин своје градске општине, која се преко одређених лекара има да стара о његовом правилном развићу. Све врсте вакцинација и ортопедских корекција (ако су потребне) имају се вршити по службеној дужности, обавезно и бесплатно. Ако је дете од болесних родитеља има да се одмах обавезно издвоји у дечје колоније.