Opštinske novine

Стр. 340

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Нарочита пажња да се обрати на децу са ту&еркулозним хабитусом. Читав низ енергичних мера предузети да се дете сачува од наследних оптерећења. Свако новорођено дете треба да добије у градском дечјем уреду свој здравствени картон. Надлежни квартовни лекар дечјег завода да га обилази стално од рођења до четврте године старости, бележећи све примећене појаве у здравствени картон, а све поремећаје детињег здравља, лично или преко специјалиста, да доводи одмах у ред. Од навршене четврте године, обавезна градска забавишта да прихваћају сву децу. Сиромашну децу давати у нарочите дечје домове, -у обданишта или колоније. На пракси наше комуналне дечје заштите показало се, да је најбољи начин, да се та деца дају у здраве и боље сеоске породице. Ми мислимо да се овде мора отићи још један корак даље, те да се у тим одређеним, климатски повољним селима, створе дечје колоније, где ће деца имати све: од лекарског надзора до најскупљих алиментационих препарата. Купатила, природна и вештачка сунчања, мале гимнастичке сале, хелио-терасе, радио-концерте, педагошке биоскопе, све оно што може да утиче на развиће духовно и физичко треба ставити на расположење овој деци. Нарочиту предострожност, — дивљења и религијског пијетета достојну — предузети ту, да би се онемогућиле епидемије међу децом, јер оне претстављају једину мрачну страну већих дечјих агломерација. У Русији, на пример, деца се у обдаништима и дечјим установама издвајају у посебне групе од 12—15 бројно, да би се у случају појаве епидемије, она брзо и успешно локализовала. Али говорити о најтананијим финесама комуналне дечје заштите непрактично је, јер наши градови немају ни све основне установе за старање о деци. Београд н. пр. не само да бројно има врло мало комуналних дечјих установа, него им је и капацитет врло слаб. Једва да приме коју стотину одојчади и мале деце. То су готово мање више огледне станице за социјалне експерименте, него за комунално-социјално старање над заштитом целокупне деце. С обзиром на проширеност Београда, његову величину и све јаче запославање жена у индустрији и трговини — Београд би требао да има место осам — тридесет обданишта за 4.000 мале деце, који се број треба да сматра као минималан на 70.000 деце, колико их Београд данас има. Морталитет деце у свима нашим градовима непрекидно расте, и он се данас креће од 20—25%, док је у Енглеској, Немачкој и Швајцарској пао на 9%, па и 7%. У братској Русији, где је по рату смртност одојчади и деце била запрепашћујућа и извесно већа но игде на културном свету, сада је— захваљујући планској државној и локалној дечјој за-

штити — боља него у старој Русији за читавих 30%.* Здравствени стадус наше градске деце више је него рђав. Туберкулоза, рахитис, општа дегенерација, ортопедске мане, лимфна обољења, шкрофулоза — сви ти недузи косе крваву жетву у нашем подмлатку, а само туберкулоза у својим разним облицима продрла је у организме код читавих 90% наше школске градске деце. Исто тако званично је утврђено, да нам се преко 17% од све новорођенчади, још првих дана живота инфицира туберкулозом! У комуналну дечју заштиту мора се унети много више практичног смисла и много више организаторског духа. Све градске дечје установе морају се реформисати тако како би престале бити обични азили за исхрану и спавање малишана и постале истински заводи за професионално, физичко, морално и духовно васпитање наше деце. Ми имамо милосрђа за псе и коње. Оснивамо чак друштва за заштиту животиња у часу када имамо 185.000 незбринуте деце на улици, и када од 5,500.000 југословенске деце — 70% потребује социјалну заштиту! Све градске општине морају предузети широку и систематску социјално-комуналну акцију за нашу децу и њихову будућност. За пример, похвалан пример, нека им служи дечја заштита европских градова, на првом месту држава великословенских. „Ко данас не даје за децу, даваће сутра за казнене заводе" струји кроз атмосферу градова свих културних народа, почевши од дивних Зенклових домова у Прашком Крчу, па до Беле куће у Вашингтону. Не само држава, у главним линијама, него су и сви градови дужни да дечјом старању посвете велику пажњу. Програм комуналног рада на решењу дечјег проблема тако је обиман, да се он доиста не може цео извести и у читавој деценији и при несравњено бољим приликама, него што су ове данашње. У целини, у правој и идеалној форми, дечји се проблем може решавати тек у једној правичније уређеној социјалној средини! Зато ни велике Западне државе нису успеле да изведу дечју заштиту до њених крајњих, идеалних могућности. Дијалектично схватање друштвених односа конзеквентно је и овде: у пркос свих мера, дечје питање постојаће све док трају социјално-економски услови, који га изазивају и одржавају. То још не значи да не треба данас ништа радити и припремати дечје генерације за боље дане; напротив, пропуштени дани и нерад у дечјем старању исто су као и пропуштени дани у епидемији или помору: од варнице, пламен прождире читаве квартове; код пропуштеног појединачног заразног обољења, болесна поплава обухвата читава на-

* Види: „1~а рго^есИоп с1е 1а та1егш1б е* ГепГапсе с1апз 1^'1Јпшп 5оУ1е11дие" — Бг. Е. Сопиз.