Opštinske novine

БИБЛИОТЕКА ©ПЦ1ТИНЕ ГРАДА БЕОГРАД БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ _ Стр. 341

сеља; од малих, изгладнелих дечјих несретника стварају се туберкулозна гробља, пуне се казамати преступницима и венеричне болнице блудницама. А каква ли је тек будућност нашег градског подмлатка, код кога је — да ионовимо и подвучемо — већ сада туберкулоза продрла у разним облицима у 90%!? Зато свака градска општина, ма како мала била, у низу других социјалних дужности има да истакне и нагласи и свој радни програм на дечјој заштити. Као и у целокупној социјалној политици, тако и овде треба извести најдоследнију децентрализацију у акцији, а централизацију у директиви. Да би се идеално спровела ова дужност градске муниципије према деци, треба извести читав низ превентивних и куративних мера, како медицинских, тако и социјалних. Примера ради напоменућемо само још неколико од тих мера из обимне области комуналне дечје заштите: 1) Обавезно пелцовање све деце противу туберкулозе и свих других заразних болести. 2) Принудну изолацију од родитеља заражених отвореном туберкулозом и сифилисом. Службеном анкетом утврдили смо, да у нашим великим градовима — • првенствено Београду — 85% сиромашних туберкулозних болесника, родитеља и рођака, спавају у истој соби, често и у истој постељи, са дечицом која су самим тим осуђена на неизбежну туберкулозну смрт. 3) Принудну изолацију уопште све деце која се развијају и расту под немогућим условима: бедом, хроничним гладовањем, у нехигијенским становима, у алкохоличарској или неморалној средини. 4) Усвајање система отворене дечје заштите и упућивање сиромашне, као и болешљиве градске деце у слободне деч.је колоније, које треба стварати по. могућству у шумовитим климатским пределима или на приморју. Ову колонијску дечју заштиту отпочеле су да организују добро општине у Загребу* и у Београду, те други градови треба да је тамо у детаљима проуче; дечјем се питању мора.ју посветити бескрајно већи морални и материјални ефекти него н.пр. заштити стараца, којој данас многи од наших градова обраћају два пута већу пажњу. 5) Организација исхране све деце млеком, званим „Дринк-милк" без пастеризације ма ко.јег система, пошто све оне ниште витаминску вредност млека; 6) Подизање што већег броја дечјих диспансера, болница и санаторијума за туберку-

* Види нашу расправу о дечјој заштити у Загребу, објављену у часопису „ЖивотиРад", за 1933 г.

лозну децу, школских поликлиника, покретних зубних клиника, као и свих установа за дечју заштиту. 7) Подизање нарочитих просветно - привредних радионица, где би се обавезно водило рачуна о свој оној деци, која су завршила основну школу, а још нису пошла на занат. Те четири нерадне гоДине судбоносне су, јер је дете тада препуштено градској улици, која уништава све што год је школа дала, и од дечје душе ствара најчешће моралне развалине. Комунално старање над децом има да отпочне од самог почетка мајчине трудноће. Тога ради за све недовољно материјално обезбеђене мајке, градске су општине дужне да воде бригу: 1) Да оне добијају јачу храну, нарочито увећане оброке снажног и бесплатно дељеног млека; 2) Да им се што више смањују часови дневног рада, ако су оне запослене у привреди; 3) Због смањивања радних часова, па према томе и смањивања зараде, да им се разлика исплаћује у виду сталне новчане помоћи; 4) Да се припреми унапред и организује при градским дечјим уредима дојиљска служба, као најбоља и најприроднија у физичком одгоју беба; 5) Да се створи установа комуналних одељака за дистрибуцију дечјег рубља за сиромашне мајке. Неда се замислити заштита деце без заштите мајки, без читаве духовне и материјалне обнове наших жена. Мајке се морају заштитити још од дана утврђене трудноће. Први услов за правилну заштиту матера и деце јесте предавање врховне дирекгиве и акције за заштиту деце у руке — матера и жена! Мора се отворено и безобзирно устати противу некултурног и реакционарног покрета, који тражи уклањање жена, упослених у јавним пословима. Тај нам је реакционарни покрет дошао из фашистичке Италије и Немачке и наишао је код нас на плодно земљиште јер су људи безазлено поверовали, да су жене узрок њиховој професионалној кризи и неупослености. Права, пуна и политичко-правна еманципиција жена не може се извести без прмвредног из.једначења њеног са људима. Учешће, активно учешће жена у комунално-социјалном животу више је него драгоцено; а учешће жена у државној, комуналној и друштвеној заштити деце — то је природна, самим рођењем дестинирана дужност жена и мајки. Провиђењем су оне одређене да у решавању дечјег питања одиграју најдостојнију улогу. Само рука мајке уме да утре сузе дечјег бола! 1