Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 343

кој деци, која су се обратила Дечјем уреду за збрињавање, није могло ништа да помогне? Кад би се прикупила сва београдска деца, бедна и без довољне заштите, која захтевају хитан спас, њихов број био би страховито велики за наше прилике, и ми би се сви запрепастили колико јада и беде прекрива Београд међу својим најмлађим члановима? Такве деце— према једном нашем приближном прорачуну — у Београду има око 4.000 до 5.000. Према том броју деце проценат досадашњег комуналног збрињавања био би једва 25%, а сада је 52% !... Колико је државна и комунална заштита деце неопходна нашим градовима, а на првом месту Београду, Загребу и Љубљани — најбоље се види по броју деце, која вапију за брзом и свестраном заштитом и по овом бедном броју деце, која ту заштиту уживају. Из прикупљених статистичких података видели смо, да за најширу и најидеалнију заштиту деце од рођења до 16 година старости има у Југославији око 5,500.000 деце. А оне, која трпе и која су изложена свима свирепостима живота и људи, без заштите и без елементарних потреба за правилан духовни и физички одгој, имало је у Југославији преко 185.000.*) Од те деце држава и све градске општине заштитиле су у току последње 3 године накнадно око 80.000, а преко 100.000 те дечице и данас су остала изван сваке заштите, остављена или сама себи, иЛи бедној мајци (без оца), која у своме печалном и бесхлебном животу не може ништа да учини ни за њихов физички, а камо ли морални и духовни живот! Колико је овај број у току последње две године сад повећан не треба ни часа сумњати. Тешко да у овим данима кризе није пребацио давно и пола милиона незбринуте деце! Ту више не треба чак ни анкета, јер је ситуација до очајања јасна. Доста је кад смо подвукли, да ни Београдска општина у току 1933 године није била у материјалној могућности да збрине преко хиљаду несретне напуштене деце, која су са улице закуцала на њена врата. Поред фаланги те уличне деце, у свакој породици радничкој, сеоској или породици сиромашног интелектуалца, које трпе дугу и хроничну незапосленост, сва деца из реда постали су силом економских прилика сиже за државну и комуналну заштиту. А таквих породица, чији су хранитељи потпуно неупослени, има у Југославији преко 200.000! Нека су просечно само два детета на породицу, то се укупан број пење на 400—500.000 деце! И та деца под тешким игом породичне несреће и немаштине беже из породице на

* Види наш чланак „Заштита деце". „Београдске општинске новине" — комплет за 1931 год.

улицу. Не мора се ићи далеко. Треба проћи само периферијом Београда па видети те чопоре мале, голуждраве и поцрнеле дечице, којима улица са њеним каналима и недовршеним грађевинама постаје све више и забавиште, и школа! Шта тек да се каже о читавим легионима малих Гавроша и Скампола, које ће први вихор да баци на оптуженичку клупу или у проституцију, физичку и духовну. Она спавају по каналима, и канализационим цевима, доскора по напуштеним гробницама Старог гробља, хране се оним отпатцима са пијаца, и чежњиво слушају приче о великим американским гангстерима, које су код њих заменили приче сретних дечјих генерација о Краљевићу Марку или о Шехерезади! А у каквој моралној средини живе сва та наша деца?... Старе, моралне вредности падају; нове се још не стварају. Оно мало њих што нису поклецнули подају се брзо резигнацији и мисле да је најпаметније, да се са философским презирањем прати ова сулуда трка за зарадом и профитом! А деца наша посматрају то од куће до улице и школе, и као на преси примају све. Оно што не ваља прима се брзо, расте и шикља као изданци киселог дрвета, а оно што је добро — теже се прима него тропска биљка у хладном поднебљу! Такво је морално васпитање и подизање наше градске деце. А нико и не помишља куда све то води? Школа, безмерно далеко од онога што треба да буде, поетала је, на жалост, расадник болести и физичких, и моралних. Место корисног знања, а на првом месту ваздуха, сунца и кретања, — те су велике ђачке агломерације увек опасне као огњишта епидемија. О душевном и моралном здрављу наше деце нико се не брине. Наша је школска омладина у слободним часовима без васпитача и васпитачице,*) те се узајамно морално трује оним што јој улица, сензационални романи и криминални филмови пруже у изобиљу. Футбал јој је још једини идеал; а то не сме да буде, и ако је он у истини један здрав и леп спорт, али и он је, као и све друго, у декаденцији: место да буде спорт за мале дечаке, да га играју и да се снаже, он је постао чудан монопол свршених људи, који га професионално воде, а од деце су створили болесно страсне навијаче и кибицере. Тиме футбалски спорт губи свој смисао и постаје обичан занат! Али оно што је од свега социјално најопасније у морално-духовном развоју наше

*) Кад већ наставно особље, доиста прсоптерећено у београдским .школама, не може свуда да стигне, зашто ученици-це IV раз. учитељске школе не би на смену дежурали у београЛским основним школама, и вршили дужност васпитача. То. би им био у исто време и практичан курс!