Opštinske novine

Стр. 344

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

деце то је факат, да се у свој деци, и оној коју васпитавају школа и родитељи, и у оној коју одржава улица — развија све јаче индивидуализам. Социјални осећај је свуда замро или је још непробуђен. Док чак и Мусолинијева фашистичка Италија ствара џиновске дечје и омладинске организације „Балила", и док је основни циљ тих организација да у омладини буде осећај солидарности, свесности заједнице, дотле се код нас не стиже да реши у многим случајевима ни питање дечјег хлеба, а камо ли питање дечјег срца и душе. Шта тек да се каже о хиљадама и хиљадама радничке деце, које је тешка криза живота отргла од дома Ц ■ родитељског загрљаја и бацила под точак најбездушније експлоатације капитала и отерала у фабрике и индустрије, где, конкуришући родитељима и њиховој нешто већој надници, срожавају животни стандард своје породице испод тачке мржњења! Ако је државна заштита радничке деце била потребна са шездесет процената пре 3—4 год., данас је она потребна са 100%! Наднице, плате,' уопште зарада свих економски слабих редова, срозала се вратоломно, те и ако је живот са скоро 25% јевтинији, животни стандард тих редова пао је са 65%, и све је нижи, све је мањи, а њихове могућности за исхрану деце све проблематични је! Безобзирно и неограничено искоришћавање нејаке радне снаге, превелики телесни напори, терет ноћног рада и нехигијенских прилика, ниске, мизерне наднице од неколико динара, и општа беда са хроничним изгладњавањем косе нашу радничку омладину по свима нашим градовима. Сама државна Инспекција рада утврдила је, да од свих запослених индустри.јских и других радника V нашим градовима долази на децу од 12—16 година стапости читавих 25%. Хронично изгладњавање, стално тровање у перисћершским уперицама и немилосрдна, при том поерана експлоатацша градске радничке деце, објашњава наш статистички утврћени налаз: да од свих занимања туберкулоза највише коси у Београду појелине радничке струке, где се мппталитет од туберкулозе пење чак и до 95,9%, а просечна дужина живота срожава на испод 27 година!* Да слика буде .још мрачнија потрудиле су се тешке станбене прилике, V којима живе та деца. Дечја повеља, која је прокламована од наших каритативних друштава, посвећује читаве ставове станбеним приликама југословенске деце, нарочито градске. И ми смо у току последњих 10 година, у неколико наврата, износили дирљиве кон-

* Види нашу књигу „Туберкулоза и сифилис са гледишта социјалне политике". Издање књижаре С. Б. Цвијановић.

кретне прилике наше станбене беде. Треба видети непристрасно и без класних предилекција, где данас живе преко 70% београдске деце, у каквом се ужасу од прљавштине, влаге и гробног задаха развијају ти мали животи,* па заблагодарити васиони, што нам туберкулоза, рахитис, скрофулоза, анемија и друге болештине нису покосиле сву ту децу! Ипак је природа милостивија и од људи, и од друштва! И ако изгледа несхватљиво на први поглед, ипак у нашим градовима има читав један ред људи, који не спадају у економски најниже редове, а који се са својом децом налазе у стварно најтежим околностима, врло често тежим него и код најнижих врста мануелних радника! То су редови малих самоуправних и државних службеника, пензионера до 1.000.— динара месечне пензије, ратних удовица, инвалида итд. Радничка се класа користи бар колико толико Уредом, болесничким фондовима и њиховим другим социјално-здравственим бенесћицијама. Њих помажу у извесном бар минималном степену и њихове синдикалне опганизацше. па и каритативна друштва. Крајња и декларисана сиротиња опет, ужива помоћ општине и хуманитарних фондова. Та помоћ је свакако незнатна, али ипак значи нешто, бар данас. Али ова средња сиооти"-а, која има довољно да јој деца не умру буквално од глади, али која нема довољно да би јој деца могла да живе како треба — она је за сво1'у децу најтежа, — ту сиротињу нико не помаже; она је изван сви!у могућности да јој се у недаћама когод наће. Њихове жене завиде ванбрачним ма.јкама, чи 1 у децу гледа и подиже држава, општина и јавна хуманост: њихова деца завиде малим збоинутим поеступнипима, о којима се стара држава; њихове кћери у дубини своје разочаране душе злобе посрнулим девојкама, јер се и за њих неко колико толико стара! Сме ли то и даље да буде? И да ли је то социјална педагогија да они, који још нису поклизнули, завиде онима над чијом је главом друштвени морал изломио свој штап? Концентрација хумане акције Као у многим другим соцшалним питањима, тако п у односу на проблем дечје заштите кристалисано је полако једно скроз погоешно уверење, да је дечје питање по превасходству питање хуманитарно, и да, као такво, улази у искључиву компетенцију каритативних и хуманих друштава. Нико не може спооити зиачај хуманих и филантропских друштава. Она су доста урадила, доста дала и даће и у будућности. Али

* Види наш чланак: „Резултати службене анкете малих и радничких станова у Београду" — „Београдске општинске новине" бр. 7—8 за 1933 год.