Opštinske novine

Стр. 346

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

је, Предкумановске Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Санџака, Лике и једног дела Далмације живе у већини примитивним, нехигијенским и тешко оскудним животом. Још да им није чистог ваздуха и лепих вода и шума, наш би се сеоски свет брзо упропастио и дегенерисао! Потреба за државном заштитом сеоске деце вапијућа је. И држава, и Бановине, и општине дужни су да што пре израде један програм за заштиту сеоске деце и да на његовом остварењу раде као на једном од најважнијих државних задатака. Све велике западне државе полако распростиру државну заштиту деце и на село. Русија је у том погледу отишла у културном свету најдаље. Она је у дечјој заштити извела један у истини џиновски подухват: у року од 5 година створила је пет милиона „дечјих кревета" у обдаништима за сеоску децу, која се издржавају о државном трошку (буџет комесаријата за народно . здравље). 1928 број дечјих кревета, „јасли", износио је 251.000, а 1933 год. попео се на 5,000.000 кревета у сеоским обдаништима, на чије је издржавање држава дала преко 25,000.000 рубаља у 1932 г. Исто тако смештено је 4,000.000 деце, од 4—7 година у т.зв. дечје вртове са интернатом. Преко 90% од све прешколске деце смештено је у ове јединствене дечје установе. Финансијска страна дечјег питања и Закон о заштити деце Као и у свима великим социјално-комуналним проблемима, тако и у проблему дечје заштите не може се, и поред најбоље воље, урадити ништа од већег значаја без сигурне финансијске базе. А неман кризе немилосрдно прождире све лепе планове и све комуналне реформистичке програме, па и оне на пољу дечје заштите. Међутим, кад се изврши једна дубља објективна и социална анализа ове очајне крилатице да „нема буџетских кредита", утврдићемо, да је и она, као и многе друге, нетачна, стереотипна и несоцијална. Позната је истина, да једна социјална реформа повлачи другу. То је закон друштвене корелације. Дечје се питање не може реформисати у комунално-социјалном смислу без комунално-финансијске реформе. Кад би се извела једна коренита финансијска реформа, нарочито код великих градова наших, било би довољно материјалних средстава за решење дечјег питања. Од главних финансијских извора, које треба увести за дечју заштиту, помињемо примера ради следеће: 1) Целебатерски порез. Тајјепорез у користи деце изнео у Италији за једну годину дана око 60.000.000,— лира.

2) Општи порез за дечју заштиту, заснован на прогресивној основи. 3) Специјалан порез на имућне бракове без деце; као и на бракове са једним дететом. 4) Стална дотација општинама, односно Бановинама, Министарства социјалне политике; 5) Обавезна концентрација новчаних фондова свих хуманих друштава за заштиту деце. 6) И најзад, комунални и бановински дугорочни зајмови за подизање дечјих превентивних и куративних институција. Из досадашњег излагања манифестује се неизбежна потреба за доношењем једног савременог Закона о заштити Југословенске деце. Тај закон морао би се заснивати на дубоком познавању услова живота и потреба наше сеоске и градске деце, као и на свима научним тековинама културних народа на пољу свих облика и врста дечје заштите. Заштиту деце треба законом прогласити за једну од централних дужности државе и општине, а врховну дирекцију над државном заштитом деце поверити — мајкама. Једновремено се мора прекинути са досадашњим хуманитарним просјачењем -за децу. Деца су више него очи нације. За све се друго може немати; али се за децу мора имати, имати све оно што њихова физичка, морална и духовна будућност захтева. Питање обавезног подизања и установљења дечјих забавишта, хигијенских школа, целокупне здравствене превенције, летовалишта, градских и бановинских прихватилишта, домова за одојчад и мајке, обданишта за малу децу, саветовалишта за трудне жене и матере, дечјих градских забавишта,- школскихкухиња и трпезарија, школских поликлиника и бесплатних амбуланти за болесну децу, установа дојиљске службе, домова за дефектну децу и децу морално угрожену, општинских комуналних здравствених картона за сву децу, санаторијума, дечјих болница итд., има се детаљно и на обавезној основи, са снажним санкцијама, уредити једним савременим Законом о дечјој заштити. Изграђивање целокупне дечје заштите има да буде обавезно и рационално. Подизање дечјих установа од стране државе и градских општина има да буде брзо и обавезно, и ништа од превентивних и куративних дечјих институција да се не оставља ни приватној иницијативи, ни дискреционарном схватању општина и муниципија! Хоћемо ли здраву, снажну и велику југословенску државу, морамо свима силама, свом снагом и моралном, и материјалном, поставиги здраве основе дечјем питању.