Opštinske novine

6

Д-р Стеван 3. Иванић, директор Централног хигијенског завода

Здравствене задруге и заштита деце

Развиће здравствене заштите деце ишло је упоредо с развитком социјално здравствене заштите уопште. Све се више долазило до сазнања и искуства, да ће се потпуна заштита здравља моћи спровести и извести тек ако цео народ сарађује на том послу, ако се они, којима треба здравствена заштита, активирају за рад у том правцу. Забадава су и стручне установе и стручни радници, ако немају за сараднике народне масе. Социјално медицинска заштита се не може замислити без те народне сарадње. Установе и стручњаци су неопходни за овај рад, али они су само вође у послу. Здравствену заштиту и чување народног здравља могу пак систематски спроводити само ако имају народне масе са собом. Није довољно да те масе народне само искоришћују ове установе и стручњаке, да траже њихову помоћ у случају потребе, да се користе повластицама које у њима имају, а да су пасивне према њима, да саме не учествују активно у њиховом подизању и одржавању. Такав систем социјално медицинске и хигијенске заштите је недовољан, да уведе праву профилактичну службу против соиијално здравствених зала. У свом даљем развитку ова служба све више тражи да се ослони на организован народ, који ће непосредно сарађивати с установама и стручњацима за здравствену заштиту и за чување народног здравља. Здравствене задруге су такве организације. Основане на начелима задругарства, оне су већ по томе инструмент са-радње, самопомоћи и узајамности. У првој деценији свога живота, оне су већ преживеле 1 'едну значајну еволуцију. Основане с основним задацима да снабдевају задругаре лековима и лекарском помоћи, да им у болести обезбеде хитно и јевтино лечење код њихове куће. у селу — оне су у даљем развићу морале поеузимати све нове и нове задатке. Оне су прешлс на хиги.јенску и на социјално-медининску заштиту. почеле су преузимати асанаиионе радове. увиделе су важност напредне пољопривреде за здравствено благостање. напрегле све своје силе за подизање просвећености на селу. .Тедном речи здравствене задруге су постале, иако недовољно помагане, готово остављене саме себн, средишта око којих су се окупили сви послови за подизање здравственог благостања. Али ни то није

све. Здравствене задруге увлаче и упућују у послове здравствене заштите саме оне којима треба та заштита. За здравствену заштиту деце постоји читав низ разних установа. Ту спадају саветовалишта, диспанзери, поликлинике за школску децу, покретне изложбе дечје, прихватилишта, обданишта, опоравилишта, дечје колоније, лечилишта итд. Све ове установе примају мајке и децу, упућују их, лече, савеТ УЈУ- У 1932 било је у нашој држави 56 уста-

Дечја колонија Централног уреда за заштиту деце и матера Београдске општине у Милошевцу

нова за заштиту матера, одојчади и мале деце и 115 школских поликлиника. Све ове установе биле су по већим или мањим варошима и варошицама. РБихов рад се ограничио поглавито на варошка- насеља. Рад њихов био је обилан и успешан, али се ограничио на један део становника. Сеоска деца нису била под овом заштитом. Међутим, наша земља је поглавито земљорадничка. Више од три четвртине нашег народа живи по селима. По попису од 1921 било .је у нашој земљи деце: 0—5 године 1,411.949 6—11 године 1,772.802 12-14 године 883,317 Свега: 4,068.068 Преко четири милиоиа деце коју т.реба заштитити. А под заштитом није било ни 300.000 деце, па и то, с изузетком школске деце, не под обавезном већ под случајном заштитом. Ако су мајке чуле за саветовалиште или диспанзер, искористиле су га. А