Opštinske novine

Стр. 310

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

уједно јавља, да народ кува и једе траву без труна ма каквог смока! У исто доба причао ми је један поморски официр, да је 1917 године са подморницом дошао на- оток Корчулу у једно село и да је тражио од сељанке, да му прода ракије. Она му одговори, да хоће ако јој за ракију даде круха. Он одговори, да нема

Деца из Кључа, Босна, када су узета на прехрану од „Народне заштите"

круха, али ће јој дати новац. Она му одврати: шта ће ми новац, кад за њ не могу купити хране, да нахраним дечицу своју, која умиру од глади. Ја напајам децу ракијом, да ми не раздиру срце вичући непрекидно за крухом. У то су време у Хрватској и у Војводини биле сасвнм нормалне прехранбене прилике, јер је година била родна и свет сељачки је имао од чега да пристојно живи.

Деца из Кључа,. Босна, после шест месеци прехране у сеоским колонијама

Ја сам као претседник „Народне заштите" разаслао по Хрватској и Војводини десетину својих људи, да прикажу сељачком народу ужасне прилике у којима живу дечица браће наше у наведеним покрајинама и да потраже породице, које би биле вољне по које дете између 6 и 14 година да узму у свој дом.

Бојећи се, да не би успео, ако будем превише тражио, ја сам им рекао, да кажу људима, да ће то смештање у породице трајати само неколико месеци најдаље до пролећа 1918 године. Одзив је био ванредан тако, да је године 1917 смештено преко „Народне заштите" на прехрану у сељачке породице 16.568 деце, а године 1918 смештено их је још 20.648. Како су та деца изгледала, када су сме штена у сељачке породице, види се из ове фотографије, која нам приказује децу из Кључа у Боени, која су дошла на прехрану 27 априла (слика 1). Шест месеци након што су боравила ова дечица у сељачким породицама у Хрватској изгледала су овако (слика II). Тада сам дефинитивно дошао до закључка да спас наше дечје заштите лежи у колонизацији градске деце у наше сеоске породице. Како је красан наш сељачки свет, доказује овај доцнији пример. Ма да је „Народна заштита" колонизирала само децу од 6 до 12 година, увукла се у влак, који је возио децу из Брода према Срему и једна млада жена са синчићем од 3 године и кћерком од 5 година, јер јој је муж пао у рату, а она није имала нигде ничега ни никога. Казала је мом изасланику: ако ме вратиш кући, баци ћу себе и децу под точкове воза. И он је узе собом на њену и њезине деце срећу. У једном селу у Срему узела ју је са децом к себи стара сељанка, која има красну кућу и 50 јутара, земље, јер јој је муж умро, а два сина погинула у рату. Старица је заволела њу и децу јој, као да их је родила, удала ју је за једног честитог момка и с децом уписала у своју задругу. Многа дечица, коју смо тада примили, бејаху већ тако ослабила од глади, да нису подноеила обичне хране, већ смо их у прво време морали хранити само млеком, а некоја су нам путем и умрла. Од спасене дечице од г^ади колонизацијом беше 7.175 српске деце из Босне и Херцеговине. Како су та деца ужасно трпела за време рата код куће, најбоље доказује овај случај: На путу из Бос. Брода једна девојчица се у влаку срушила, јер ју је ухватила падавица. Када јој је прошао напад, саопштила је изасланику „Народне заштите", да нема нигде никога, да су јој оца обесили, а мајку одвели у лудницу у Сарајеву. На питање изасланиково, ко јој је обесио оца, одговори: аустријски војници. Кад су га вешали о дуд у авлији, ја сам гледала с прозора, а он ме спазио па повика: Маро, моја Маро! А ја падох, спопала ме је тада први пут ова невоља као и да-нас. Мајка ми је тада полу-