Opštinske novine

Стр. 392

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

црним одеждама и са воштаницама у рукама, на челу са епиокопом г. Венијамином. Пред свештенством осам дечака у црквеним одеждама носило је крстове, рипиде и чираке са запаљеним свећама. Иза свештенства седам вранаца вукли су лафет са ковчегом, за којим су ишле породице изгинулих бранилаца Београда, брат погинулог потпоручника из десетог кадровског пука пок. Мих. Ерића, и брат погинулог војника пок. Ристића, а са десне стране са сузама у очима тужно је корачао брат погинулог жанд. наредника пок. Чеде Петровића. Иза њих сва у црнини, као Мајка Југовића, стегнутог срца, ступала је седа старица мајка погинулог великог јунака капетана пок. Велибора Великића, а поред ње ишле су г-ђа пок. мајора Љубомира Николајевића и удова погинулог Радојице Јовановића. Иза родбине погинулих бранилаца Београда ступао је Суд и Одбор Београдске општине, на челу са претседником г. Милутином Петровићем. На челу Одбора за сахрану ишао је г. Добра Богдановић, први потпретседник Удружења бранилаца Београда и претседник Одбора. Иза Одбора за сахрану ишао је претседник Краљевске владе г. Никола Узуновић, са министрима: г.г. Божом Максимовићем, Миловановићем, Деметровићем, Новаком, Гргом Анђелиновићем и Улмаиским, у истом реду са претставницима Сената и Народне скупштине. Са нашим министрима ишао је и грчки Министар привреде г. Песмазоглу, који је такође дошао да ода почаст изгинулим јунацима. После Владе ступали су претставници нашег и страног дипломатског кора, са претставницима Академије наука, Државног савета, Касације, Апелације, Универзитета итд. Генералитет је предводио командат Београда, армиски генерал г. Војислав Томић. Одмах иза генералитета ступала је група живих бранилаца, на челу са својим бив. командантима: г.г. генералом Момчиловићем, пуковницима Игњатом Кирхнером, Миланом Радојевићем, Гавриловићем и другима. Групу живих бранилаца Беоргада сачињавали су ратници из свију крајева наше земље који су за време одбране Београда служили у свима јединицама и родовима војске. Нарочиту су пажњу на себе свраћали остатци јуначког Сремског одреда, који су ишли са својим последњим старешином, сада капетаном-инвалидом г. Живком Кезићем. Крај поворке сачињавли су многа витешка и културна друштва са својим заставама, официрски кор и неколико хиљада грађана. За време кретања поворке За све време кретања поворке звона су звонила на свима црквама. Авиони су кружили над Београдом и хуком снажних мотора одавали последњи поздрав палим херојима за слободу и част наше престонице. Све ули-

це од Дунава до гробља биле су поседнуте масом народа, да се тротоарима није могло кретати. Шпалир по улицама сачињавала су деца основаих школа, која су бацала цвеће на ковчег са костурима изгинулих бранилаца Београда. Сви балкони и сви прозори на београдским кућама били су потпуно начичкани светом, који је такође на ковчег бацао цвеће. Доклегод се поворка кретала улицама, радио репортер је живо и лепо описивао кретање по ворке и догађаје, које је преносило неколико радио звучника тако да су и они на гробљу и они на Теразијама знали шта се догађа на Дунаву. Моменти на Теразијама На Теразијама код „Москве" постављена је говорница, обмотана сва у црно. На овом месту зауставио се лафет са ковчегом. Певачка друштва: „Станковић", „Обилић" „Маринковић" и хор студената Теолошког факултета издвојили су се из поворке и заузели место са десне стране од катафалка. Тад Је међу присутнима настала мртва тишина. Радио репортер са „Москве" преко звучника објавио је: — Свуда влада побожна тишина и мир. Само се чини да у васиони лебде душе оних који храбо падоше на прагу наше отаџбине, за мир, слободу и напредак престонице велике, моћне и сложне Краљевине Југославије. Говор претседника Београдске општине г. Милутина Петровића Тада се на Теразијама, у име града Београда опростио његов претседник г. Милутин Петровић овим лепим и дирљивим речима: — Београђани! Ове свете кости мученика који храбро падоше на бранику Отаџбине евоцирају у нама низ узвишених слика на којима ће се васпитавати и загрејавати наша поколења. Кад је велики Његош рекао: „А Муције, шта је и Сцевола, кад Обилић стане на поприште!", он није ни мислио да ће плејаде нових Обилића кренути одушевљено у бој на душмана, који је хтео да заузме и покори малу Србију, да ће земља бити покривена безбројним костурницама, у којима ће наћи уточишта хероји, што дадоше без страха и колебања своје животе за Краља и Отаџбину, за своје огњиште, за своју родну груду. Београд, горда и поносна престоница имала је своје Термопиле, свој Ватерло, али и своју Марну. Циганлија, Дунавска и Савска обала, тврђава, сви би имали да испричају по какву историју, која иде у најлепше стране епопеје светског рата. Лили су крв борци, падали у одбрани свога седога града, који је био жижа и