Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 397

знани јунаци из легендарне Одбране Београда! Ми знамо само то, да су ово костн иаше најмилије деце, наших најбољих сннова, наших најхрабрнјих бранилаца Београда. Поименце чије су оне — то не зна нико! Ми у њима видимо хиљаде палих бранилаца Београда, чије су кости и даље остале расејане иод улицама и темељима Београда. Они, који су пре двадесет година дали беспримерно херојство у одбрани свога дичнога града, пали су иа крвавом ограшју, не тражећи ни већу њиву, ни већи положај, нити какве заслуге н награде! Палн су храбро, као што падају јупацп, пали су некористољубиво, као што пада ју спнови наше Отаџбине. И ми сви, који данас удишемо слободу и мпр у сенцп њихових трофеја, не можемо им се боље одужнти за њихов безмерни дуг Отацбини п Београду, него да се пред овим последњим светим остатцнма трошног људског тела заветујемо, сви колпко год нас пма, од деце до стараца: Да ћемо поштовати њихову велику успомену; да ћемо бити највећи чувари мира и слободе, који су овако скупим жртвама плаћени; да ћемо увек — ако -затреба — ићи за њнховим светим примером; и да ћемо своју децу, наду и понос. Југославпје, учити вазда да се на мученичкој и херојској смрти бранилаца Београда уче љубави према завичају и према својој родној груди! А Ви, незнани хероји Београда, којп сте своје младе п невине жнвоте узидали у храм његове слободе и среће — путујте у вечност мира и спокојства, јер сте свој дуг према Отаџбини беспримерно оду- ■ жили, јер за собам остављате ослобођени, велики' Београд, чија деца никада неће осрамотити Вашу успомену, чији ће се потомци показати достојни Ваших жртава и Ваше мученичке смрти! Нека Вам је слава вечита, вечита док траје наш горди Београд! После узбудљивог говора г. Добре Богдановића, у име академске омладине говорио је г. Иван Радојковић, студент права Београдског универзитета. Говор студента г. Ивана Радојковића — У овом часу тишине и бола, када безброј занемелих душа, уз пијетет и дубоку захвалност одаје дужну почаст светлој сени Бранилаца Београда, — у тај општи венац поште и признања, и ми млађи нараштаји, Југословенска омладина — желимо да уплетемо неколико скромних цветова. Јер ми смо живи изданак оног покољења, које је дивовски

пролетало кроз страховиту кишу граната и пушчаних зрна, газило по врелој крви рођене браће и синова, улажући своју младост и херојску снагу у одбрану свога поноса и свог достојанства. Пуних 19 година раздваја нас овог гренутка од оних тешких дана, кад је једна храбра генерација наших ратника, преморена од напора, измучена болом, и крај свега, надчовечански истрајна, нашла своју смрт на крилима овог града, борећи се за основна човекова права и жртвујући своју снагу идеалу слободе. И заиста, то је био неописиво дирљив трепутак. Гледало се смрти у очи, и — гинуло се. Тешко је било губити животе, а још теже растати се од овог убавог града, на који су вековима налетали непријатељи. Имала се прихватити девиза: не дати га или погинути. И њихова несрећна судба нашла је пајзад у овом последњем свој трагични исход. Ведра духа и челичне снаге, оии нису ннкад посустали. Из њих је била енергија и зрачила младост. Они нису осећали нп тмурне дане, ни бесане ноћи. Поуздана нада у храбру мишицу и непоколебљива вера у правду, проводиле су их кроз пајвеће патње и пожртвовања. Неизмерна љубав према родној груди и иеугасла чежња за златном слободом, гонила их је да лавовски пролећу кроз језиву атмосферу ватре и фијука. Њихова бујна тела и младалачку снагу разносиле су непрпјатељске гранате. И они су падали, часно и достојанствено, без гласа, без јаука, без писке, без бола. Њихова топла крв је оросила ово тле, њихов последњи поглед се зауставио на њему п њихов задњи поздрав, који је у крајњем тренутку прострујао кроз њихово биће, — упућен је одатле њиховој деци и свима вољеним и драгим. У последњем часу они су помислили сигурно на своју драгу дечицу, али можда тада нпсу знали, да ће се ускоро на њиховим костима изградити слобода, у којој ће њихова деца моћи несметано да пм чува ју успомену. А ова ј данашњи свечан дан јесте један доказ више, да се тај болнп факат п остварује. Пре можда него ико други, та иста деца, у знак признања и вечите благодарности, имају њихове свете хумке да залију врелом сузом. Да покажу, да не заборављају на оне који су за увек отншли из живота, да би њихова будућност бнла светлија, на оне, из чије је мученичке смрти васкрснуо један нови живот, а из којега зато треба да попут капи њпхове крви — прену искре захвалности, поштовања и признања. То је и наша дужност и наш завет. И ово неколико наших једнодушних и спон-

12*